6. блескови.хигијена.пабирчење

одабрани чланци, есеји, напабирчено на стрњикама и из дневне штампе, часописа, или електронских медија
=====================================================================

Исто , наажалост (мај, 2014. Фотодокументација „ЗАветине“)

Недеља, 23. март 2014.

На славу и част – и нама и њима / Миланко Шеклер  

Не мо­гу да ста­ло­же­но и без су­за пи­шем или го­во­рим о срп­ској др­жа­ви и срп­ком на­ро­ду, о срп­ској зе­мљи и срп­ској ге­о­по­ли­ти­ци. Ско­ро о све­му мо­гу да го­во­рим ста­ло­же­но, и без су­за, са­мо о то­ме не. Ср­би­ја – то је је­дан од нај­леп­ших и нај­хра­бри­јих стра­ни­ца ис­тори­је чо­ве­чан­ства. Ср­би­ја, то је пот­пу­но ју­на­штво.
Алек­сан­дар Ва­си­ље­вич Кол­чак, ру­ски ад­ми­рал

Сви има­мо при­ја­те­ље. Сви ми зна­мо ка­кви су при­ја­те­љи. При­ја­тељ је онај ко нас увек раз­у­ме, и увек је са на­ма. При­ја­тељ је ту кад нам је нај­те­же, кад има­мо про­блем, кад нам је по­треб­на по­моћ. Чим чу­је да нам је те­шко, при­ја­тељ до­ђе, не мо­раш га зва­ти. При­ја­те­љу не мо­раш да тра­жиш, он све сам ну­ди и не­се­бич­но да­је. При­ја­тељ је увек спре­ман да ти се на­ђе у не­во­љи. При­ја­тељ је за те­бе, ка­да за­тре­ба, спре­ман да дâ и жи­вот!
Пред на­ма је јед­на муч­на и те­шка го­ди­шњи­ца: 15. го­ди­на од ка­да је на­ша отаџ­би­на би­ла на­пад­ну­та и бе­со­муч­но бом­бар­до­ва­на од нај­моћ­ни­јег вој­ног са­ве­за све­та, НА­ТО пак­та. На­ши са­да­шњи ве­ли­ки при­ја­те­љи (а сви ре­дом чла­но­ви НА­ТО пак­та) про­сла­ви­ће овај ју­би­леј за­јед­но са на­ма! До­стој­но ће га обе­ле­жи­ти, ка­ко и до­ли­чи, и они, и ми са њи­ма! Мо­гли смо та­ко, да смо би­ли па­мет­ни, и са Тур­ци­ма да обе­ле­жа­ва­мо сва­ку го­ди­шњи­цу Ко­сов­ске бит­ке, од он­да до да­нас! Али ни­смо би­ли па­мет­ни, јер ни­смо зна­ли да при­хва­ти­мо да­нас та­ко хва­ље­ну ствар­ност!
Сла­ви­ли смо ве­ко­ви­ма, пот­пу­но на­о­па­ко и на­ка­рад­но, наш по­раз, ре­кле би на­ше да­на­шње пер­ја­ни­це вла­сти! Пер­ја­ни­це не мо­ра­ју увек би­ти со­ко­ло­ви и ор­ло­ви, мо­гу би­ти и ћу­ра­ни и гу­са­ни! А пер­је је пер­је, ко би га знао ода­кле је… Не зна­ју те на­ше пер­ја­ни­це му­дро­сти да би­смо за тих шест ве­ко­ва про­сла­вља­ња са Тур­ци­ма пре­ста­ли да бу­де­мо то што је­смо, Ср­би, и по­ста­ли по­ту­ри­це, и ни­ка­да пра­ви Тур­ци, јер нам то не би са­ми Тур­ци да­ли – јер они, за раз­ли­ку од на­ших да­на­шњих вла­сти, др­же до се­бе и свог на­сле­ђа! Да­нас су зла вре­ме­на, али на сву сре­ћу, си­гу­ран сам, крат­ко­трај­на и при­вре­ме­на! Знам си­гур­но, хте­ли ми то да при­зна­мо или не, са или без са­гла­сно­сти би­ло ко­је на­ше вла­сти, и тај срам­ни на­пад нај­моћ­ни­јег на на­шу ма­ле­ну, си­ро­ма­шну, али ча­сну до­мо­ви­ну, прет­ход­но из­глад­ња­ва­ну, осла­бе­лу и из­му­че­ну ду­го­го­ди­шњим санк­ци­ја­ма, по­ста­ће тра­јан и ва­жан део на­шег иден­ти­те­та и све­сти, и има­ће сво­је све­те му­че­ни­ке и хе­ро­је, ко­је ће на­ши по­том­ци до­стој­но опе­ва­ти и по­ста­ви­ти на ме­сто ко­је за­слу­жу­ју, на пи­је­да­стал сло­бо­де, са­мо док до­ђе ге­не­ра­ци­ја вла­сти и на­ро­да ко­ја ће би­ти до­стој­на тог уз­ви­ше­ног чи­на! А до тих вре­ме­на, ко­ја си­гур­но до­ла­зе, и ко­ја ће мно­ги и од нас до­че­ка­ти, мо­ра­ће се­ћа­ња на те до­га­ђа­је да бу­ду са­чу­ва­на на до­стој­ном и нај­си­гур­ни­јем ме­сту на све­ту, ду­бо­ко у на­род­ном ср­цу и ду­ши, у ко­је не мо­же ни­ка­ква из­да­јнич­ка власт да уђе и да њи­хо­ву веч­ну сла­ву уни­шти!
Да­нас, на на­род­ну жа­лост и ра­дост од­на­ро­ђе­не вла­сти, ми смо ско­ро па по­но­сни на то на­ше при­ја­тељ­ство са они­ма ко­ји су нас уни­шта­ва­ли са­мо пре 15 го­ди­на! На­ма је тај на­пад на­ших при­ја­те­ља мно­го зна­чио – ка­ко та­да, та­ко и са­да! На­ма је то био пу­то­каз у европ­ску све­тлу бу­дућ­ност! Ми смо и дан-да­нас за тај на­пад, бом­бар­до­ва­ње и уни­шта­ва­ње на­ше зе­мље ве­о­ма за­хвал­ни на­шим при­ја­те­љи­ма. Ми им ни­ка­да не­ће­мо уби­ја­ње на­шег на­ро­да и уни­шта­ва­ње на­ше зе­мље узи­ма­ти за зло! Они су нас бом­бар­до­ва­ли да би на­ма би­ло бо­ље, а не њи­ма! Њи­ма је то био „те­рет и оба­ве­за“! Ми смо тим њи­хо­вим на­па­дом са­мо до­дат­но учвр­сти­ли на­ше при­ја­тељ­ство!
Не­ки од на­ших нај­ве­ћих при­ја­те­ља да­нас на­па­да­ли су ову зе­мљу чак три пу­та у по­след­њих сто­ти­ну го­ди­на. То су пра­ве и ду­бо­ке при­ја­тељ­ске ве­зе, на ко­је тре­ба увек ра­чу­на­ти! Ле­по је кад имаш та­кве при­ја­те­ље! Нас су на­ши при­ја­те­љи на­па­да­ли због нас са­мих а не због се­бе! На­ши при­ја­те­љи су нам пр­во уве­ли санк­ци­је, за­бра­ни­ли нам да се ба­ви­мо обич­ним жи­вот­ним ства­ри­ма: при­вре­дом, тр­го­ви­ном, здрав­ством и на­у­ком, чак и кул­ту­ром и спор­том!
Зна се ко­ли­ко су по­зо­ри­ште, филм, књи­жев­ност, му­зи­ка и сли­кар­ство опа­сне ди­сци­пли­не, и ко­ли­ко мо­гу на­не­ти зла љу­ди­ма. За­то је Чер­чил за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та, на пред­лог вла­де да се за­тво­ре по­зо­ри­шта и оста­ле ин­сти­ту­ци­је кул­ту­ре ка­ко би се што ви­ше нов­ца уште­де­ло за рат­не ма­те­ри­јал­не по­тре­бе, ре­као и за­пи­тао се: „Ако за­тво­ри­мо по­зо­ри­шта, шта он­да бра­ни­мо и за шта се бо­ри­мо?“ Из­ба­ци­ли су нас на­ши при­ја­те­љи са свих ме­ђу­на­род­них спорт­ских так­ми­че­ња: од­у­зе­ли пра­во на­шим спор­ти­сти­ма да се так­ми­че! А зна се да су чак и твор­ци де­мо­кра­ти­је, ста­ри Гр­ци (на ко­ју на­ши при­ја­те­љи та­ко во­ле да се по­зи­ва­ју – иако ре­ал­но ре­че­но: не­ма­ју они ве­зе жи­ве са том де­мокр­а­ти­јом), за вре­ме олим­пиј­ских спорт­ских так­ми­че­ња, пре­ки­да­ли сва не­при­ја­тељ­ства, да­ју­ћи пред­ност ми­ру, при­ја­тељ­ству и спор­ту над ра­том и не­при­ја­тељ­ством!
Див­но је кад имаш та­кве при­ја­те­ље, ко­ји мо­гу на­кон при­ја­тељ­ског на­па­да на те­бе и ру­ше­ња тво­је зе­мље и уби­ја­ња твог ста­нов­ни­штва, да увек да ра­чу­на­ју на тво­је му­дро раз­у­ме­ва­ње и опрост све­га то­га! Див­но је кад твој при­ја­тељ на­кон уби­ја­ња тво­јих ци­ви­ла, сво­јим ка­сет­ним бом­ба­ма, ко­је су за­бра­ње­не по свим ме­ђу­на­род­ним рат­ним пра­ви­ли­ма, мо­же и да­ље да ра­чу­на да ћеш у ње­му, и по­сле све­га то­га, ви­де­ти са­мо свог ве­ли­ког при­ја­те­ља и европ­ског парт­не­ра! Па на­ши при­ја­те­љи ни са­ми не мо­гу да ве­ру­ју ко­ли­ко смо ми пу­ни раз­у­ме­ва­ња за та­кве њи­хо­ве по­те­зе у про­шло­сти! На­ши при­ја­те­љи има­ју ви­ше јав­них про­тив­ни­ка и кри­ти­ча­ра та­квог свог по­на­ша­ња пре­ма на­ма ме­ђу сво­јим по­ли­ти­ча­ри­ма и ин­те­лек­ту­ал­ци­ма, не­го што их има­мо ми, ме­ђу на­шим по­ли­ти­ча­ри­ма и ин­те­лек­ту­ал­ци­ма. На­ши при­ја­те­љи су ви­ше не­го оду­ше­вље­ни на­шим раз­у­ме­ва­њем и оправ­да­ва­њем њи­хо­вог агре­сив­ног и рат­ног по­на­ша­ња!
Ни­ко од на­ших при­ја­те­ља ни­је мо­гао оче­ки­ва­ти ова­кво на­ше при­ја­тељ­ско по­на­ша­ње по­сле све­га што су нам учи­ни­ли. На­ши при­ја­те­љи, упр­кос све­му, има­ју те­шке тра­у­ме због ова­квог на­шег по­на­ша­ња, јер нам не ве­ру­ју, и убе­ђе­ни су да им ми у ства­ри не­што под­му­кло спре­ма­мо као осве­ту! На­ши при­ја­те­љи ће нас, са­мо због сво­је сум­ње, пре­вен­тив­но ка­зни­ти, она­ко ка­ко они бу­ду сма­тра­ли за сход­но, а ми ће­мо их и за то раз­у­ме­ти и не­ће­мо се ни у том слу­ча­ју на њих на­љу­ти­ти и по­ква­ри­ти на­ше при­ја­тељ­ство! Ми ни­ка­да ни­смо има­ли ве­ће при­ја­те­ље од оних ко­ји су нас по­ку­ша­ли вра­ти­ти у ка­ме­но до­ба, и то на пре­ла­зу 20. у 21. век! За­то ће­мо ми тај ју­би­леј про­сла­ви­ти за­јед­но са на­шим при­ја­те­љи­ма, не до­зво­ља­ва­ју­ћи им да се због све­га то­га још и ло­ше осе­ћа­ју. Па зар због не­ко­ли­ко хи­ља­да уби­је­них љу­ди и де­се­ти­не хи­ља­да ра­ње­них тре­ба угро­жа­ва­ти та­ко ле­по при­ја­тељ­ство! Зар због уни­ште­не ин­фра­струк­ту­ре и имо­ви­не зе­мље – што при­ват­не,
што др­жав­не – укуп­не вред­но­сти од са­мо сто­ти­нак ми­ли­јар­ди, тре­ба да до­во­ди­мо у пи­та­ње на­ше при­ја­тељ­ство и парт­нер­ство? Зар због та­квих сит­ни­ца ми тре­ба да по­ква­ри­мо та­ко до­бру са­рад­њу, ко­ја се од­ви­ја на обо­стра­но за­до­вољ­ство? Па зар би нам не­ко дру­ги мо­гао би­ти ве­ћи при­ја­тељ и учи­ни­ти ви­ше за нас?
На­ши при­ја­те­љи су све то чи­ни­ли за на­ше до­бро, ни­ка­да не обра­ћа­ју­ћи па­жњу ни­ти бри­ну­ћи ко­ли­ко ће све то да ко­шта. На­ши при­ја­те­љи су за са­мо два и по ме­се­ца бом­бар­до­ва­ња, на­врат-на­нос, уло­жи­ли у на­шу зе­мљу ви­ше не­го што је ико ика­да уло­жио у ову зе­мљу у це­ло­куп­ној исто­ри­ји ње­ног по­сто­ја­ња. То нас трај­но чи­ни, као љу­де, оба­ве­зним да чу­ва­мо ово при­ја­тељ­ство! На­ши при­ја­те­љи су ба­ци­ли то­ли­ко бом­би на на­шу зе­мљу и њен на­род да се њи­хо­ва укуп­на вред­ност про­це­њу­је на не­ко­ли­ко де­се­ти­на ми­ли­јар­ди до­ла­ра! Па зар је то ма­ло, не­за­хвал­ни и не­пи­сме­ни на­ро­де срп­ски! Са­мо они зли, па­ко­сни и злу­ра­ди, не­спо­соб­ни за ви­зи­о­нар­ство као на­ше пер­ја­ни­це у вла­сти, мо­гу да по­ку­ша­ју да на­ру­ше сјај и бли­ста­вост ове нај­ве­ће ин­ве­сти­ци­је ко­ју је на­ша зе­мља ика­да ви­де­ла, и пот­пу­но не­и­сти­ни­том при­мед­бом ка­ко су ко­ри­шће­не бом­бе би­ле за­ста­ре­ле и са ис­те­клим ро­ком упо­тре­бе! Ето, не мо­жеш ни­ка­да Ср­би­ма уго­ди­ти! Ни­су им би­ле све­же бом­бе! Сва­шта!
Не­скри­ве­ни и па­ко­сни про­тив­ни­ци овог пријатељствa увек не­што из­ми­шља­ју и оп­те­ре­ћу­ју наш од­нос! Они, и са њи­ма огром­ни део на­ро­да, иду то­ли­ко да­ле­ко да се жа­ле и на ква­ли­тет ко­ри­шће­них убој­них сред­ста­ва, оп­ту­жу­ју­ћи на­ше при­ја­те­ље за­што је остао то­ли­ки број не­ек­сло­ди­ра­них бом­би у Ср­би­ји! Не раз­у­ме, или не­ће да схва­ти, ни наш на­род, ни љу­бо­мор­ни по­је­дин­ци, да је са­свим нор­мал­но да се при­ли­ком та­ко ве­ли­ких ин­ве­сти­ци­о­них про­је­ка­та у на­шу зе­мљу мо­же и мо­ра оче­ки­ва­ти и из­ве­стан број гре­ша­ка. Па зар због то­га тре­ба угро­зи­ти та­ко обе­ћа­ва­ју­ће при­ја­тељ­ство! А за ­шта слу­же пра­ви при­ја­те­љи ако не да раз­у­ме­ју је­дан дру­гог и опра­шта­ју гре­шке! Па зар им мо­же­мо уоп­ште оспо­ри­ти до­бре
на­ме­ре?! На кра­ју кра­је­ва, зар ће­мо се жа­ли­ти, злу­ра­до ко­мен­та­ри­са­ти, тра­жи­ти дла­ку у ја­је­ту и љу­ти­ти се и за нај­ма­њу гре­шку на­ших при­ја­те­ља!? А ми, ка­кви смо, још би­смо тра­жи­ли и да на­ши при­ја­те­љи са­да још из­ла­жу не­по­треб­но опа­сно­сти сво­је жи­во­те, и да нам још они лич­но укла­ња­ју те не­ек­спло­ди­ра­не бом­бе!? Па за­ шта нам слу­же на­ши, кроз то­ли­ко ве­ко­ва до­ка­за­ни, нај­ве­ћи не­при­ја­те­љи Ру­си? Па зар да нам то­ком раз­ми­ни­ра­ња не­ек­спло­ди­ра­них бом­би ги­ну на­ши до­бро­тво­ри и на­ши при­ја­те­љи, по­ред та­квих без­вред­них љу­ди, и до­ка­за­них не­при­ја­те­ља, ка­кви су нам увек би­ли и оста­ли Ру­си! Не­ка се зна ко нам је при­ја­тељ, а ко нам је не­при­ја­тељ јед­ном за­на­век!
На­ша власт и на­ши при­ја­те­љи има­ју још са­мо јед­ног за­је­ди­нич­ког ве­ли­ког не­при­ја­те­ља у Ср­би­ји, ко­га тре­ба јед­ном и за сваг­да по­бе­ди­ти! Са­мо је још он остао да твр­до­гла­во пру­жа от­пор и не при­хва­та ре­ал­ност тог њи­хо­вог ве­ли­ког при­ја­тељ­ства! Тај је­дан је­ди­ни не­при­ја­тељ све­моћ­ног при­ја­тељ­ства из­ме­ђу на­ше вла­сти и на­ших до­ка­за­них парт­не­ра и при­ја­те­ља у Евро­пи и НА­ТО пак­ту остао је још са­мо на­род ове зе­мље! Са­мо се још наш на­род по­на­ша глу­по и за­о­ста­ло и при­ми­тив­но, и ни­ка­ко не­ће да без­ре­зер­вно по­ве­ру­је, као на­ша власт, да нам то при­ја­тељ­ство то­ли­ко ве­ли­ка до­бра до­но­си! Са­мо наш на­род ми­сли ка­ко нам на­ши европ­ски и пре­ко­о­ке­ан­ски при­ја­те­љи, у про­те­клих 15 го­ди­на, од ка­да ин­тен­зив­но при­ја­те­љу­ју са на­ма, ни­су на­док­на­ди­ли ни тре­ћи­ну ште­те ко­ју су нам у зад­ње две де­це­ни­је на­пра­ви­ли. Са­мо наш на­род ми­сли да су нам санк­ци­је и бом­бар­до­ва­ње на­пра­ви­ли ве­ћу ште­ту не­го ко­рист! Са­мо наш на­род за­о­ста­ли не раз­у­ме да је све то у ства­ри би­ла по­моћ на­ших при­ја­те­ља! Не мо­же и не­ће да раз­у­ме наш на­род да су нам при­ја­те­љи све вре­ме са­мо по­ма­га­ли да се ре­ши­мо се­бе са­мих!
Све су учи­ни­ли на­ши при­ја­те­љи да се јед­ном за­у­век ре­ши­мо на­ших при­ми­тив­них и за­о­ста­лих оби­ча­ја, да во­ли­мо сво­ју зе­мљу нај­ви­ше на све­ту, да во­ли­мо сво­ју сло­бо­ду ви­ше од жи­во­та, да не­гу­је­мо култ прав­де и ро­до­љу­бља, као да оне за­и­ста у ствар­но­сти мо­гу да има­ју вред­но­ст ве­ћу од би­ло чи­јег жи­во­та! Ка­ко је то за­о­ста­ло и при­ми­тив­но! Та­кав на­род не сме ни­по­што да оста­не та­кав, јер у су­прот­ном не­ће ни­ка­да има­ти раз­у­ме­ва­ња и по­што­ва­ња за на­ше при­ја­те­ље! А на­ше при­ја­те­ље то та­ко бо­ли, и не мо­гу да жи­ве са тим! За­то и тре­ба про­ме­ни­ти свест овог на­ро­да! Тре­ба му про­ме­ни­ти кул­тур­ни код! Тре­ба му про­ме­ни­ти исто­риј­ско се­ћа­ње! Тре­ба му про­ме­ни­ти све оно што му сме­та да ужи­ва у том пра­вом при­ја­тељ­ству!
За­то нам вр­хо­ви на­ше вла­сти стал­но по­ру­чу­ју ка­ко мо­ра­мо да се ме­ња­мо, ка­ко мо­ра­мо јед­ном за­на­век да за­бо­ра­ви­мо све оно што нам угро­жа­ва леп жи­вот, пун зе­ле­не тра­ве и чи­сте во­де, ко да смо не дај Бо­же ов­це! А то при­ја­тељ­ство нам је ва­жни­је и од жи­во­та са­мог! На­ши при­ја­те­љи су спрем­ни да да­ју и жи­вот за то на­ше ме­ђу­соб­но при­ја­тељ­ство! На­рав­но, спрем­ни су да да­ју са­мо наш жи­вот, а не свој! То је пра­во схва­та­ње при­ја­тељ­ства да­нас, ко­је ми, ка­кви смо, за­о­ста­ли и при­ми­тив­ни, још не мо­же­мо да раз­у­ме­мо! Ми мо­ра­мо јед­ном за­у­век да раш­чи­сти­мо са со­бом, и да на­у­чи­мо да су на­ши при­ја­те­љи спрем­ни да нас све до по­след­њег по­би­ју не би­смо ли се опа­ме­ти­ли за на­ше до­бро!
На­ша власт се жа­ли­ла на­шим при­ја­те­љи­ма ка­ко те­шко иде та про­ме­на све­сти код нас, и ка­ко је на­род ужа­сно при­ми­ти­ван и те­жак по сво­јој на­ра­ви, и ка­ко и да­ље са по­до­зре­њем гле­да на то њи­хо­во при­ја­тељ­ство! За­то је на­ша власт, уз по­моћ на­ших при­ја­те­ља, а све за на­ше до­бро, и са­мо за нас, до­ве­ла у Ср­би­ју да про­мо­ви­ше не­ке за нас пот­пу­но но­ве при­ја­те­ље! Они су оте­ло­тво­ре­ње при­ја­тељ­ства но­вог до­ба: бо­га­ти и на­ив­ни, спрем­ни да их ми ко­ри­сти­мо до бе­све­сти, и то
све за на­шу крат­ко­роч­ну ко­рист! Они ће нам из­гра­ди­ти ка­на­ле за на­вод­ња­ва­ње и учи­ни­ти на­ше њи­ве плод­ни­јим не­го икад! Они ће нам ор­га­ни­зо­ва­ти про­из­вод­њу хра­не у на­шој соп­стве­ној зе­мљи, бо­ље од нас са­мих! Они ће нам на­пра­ви­ти фа­бри­ке чи­по­ва, у ко­ји­ма ће ис­па­да­ти це­ли ра­чу­на­ри као хле­бо­ви у не­кој ве­ли­кој град­ској пе­ка­ри! Они ће нам на­пра­ви­ти ку­ле и гра­до­ве, о ко­ји­ма смо до са­да са­мо слу­ша­ли и ма­шта­ли у на­шим при­ми­тив­ним на­род­ним пе­сма­ма! Те ку­ле и гра­до­ви ће нам нај­зад за­ме­ни­ти „зи­да­ње Ска­дра на Бо­ја­ни“ и „суд­би­ну Гој­ко­ви­це мла­де“! То ће би­ти са­вре­ме­на бај­ка, ко­ја ће нас одво­ји­ти од про­шло­сти и ко­нач­но уве­сти у свет над­ре­ал­не ствар­но­сти и за нас са­свим но­вих иде­а­ла! Ку­ле не­бе­ске и гра­до­ви на во­ди! Та­кво чу­до још Ср­би­ја ни­је ви­де­ла!
Е ни­је тач­но!
Жао ми је, пот­пред­сед­ни­че Александре Вучићу, али гра­ди­ли су Ср­би ку­ле и гра­до­ве на во­ди, и то одав­но! Чу­ли сте ваљ­да за Го­лу­бач­ки град и ста­ри град (твр­ђа­ву) Сме­де­ре­во! Има то­ме ско­ро шест ве­ко­ва! То су на­ши гра­до­ви на во­ди! А за Бе­о­град ме пи­та­те! Па пи­тај­те ко је об­но­вио Бе­о­град и на­пра­вио за то вре­ме ве­леп­не гра­ђе­ви­не у Бе­о­гра­ду и спу­стио цео град пре­ма ре­ци Са­ви! Ни­је ППВ, већ де­спот Сте­фан Ла­за­ре­вић! И да­нас сто­је ве­ли­чан­стве­ни оста­ци тих гра­ђе­ви­на, ко­је ми ни­смо спо­соб­ни ни да очу­ва­мо ни да ис­тра­жи­мо ка­ко тре­ба! За то не­ма па­ра! У то вре­ме, ни­је би­ло као са­да! Ср­би су и ин­ве­сти­ра­ли и гра­ди­ли, а Тур­ци су са­мо те исте гра­до­ве ка­сни­је си­лом пре­у­зи­ма­ли! Не знам да ли је у тур­ској вој­сци та­да би­ло и Ара­па, али у на­род­ним пе­сма­ма их је би­ло! Ве­ро­ват­но их је би­ло и у он­да­шњој тур­ској вој­сци! Сад су дру­га вре­ме­на, твр­ди власт! Сад ће Ара­пи да нам гра­де, а ми да са­мо то ко­ри­сти­мо и ужи­ва­мо! То му до­ђе ко на­кна­да ште­те, због бор­бе цр­ног Ара­пи­на, Кра­ље­ви­ћа Мар­ка и Бо­ла­ног Дој­чи­на! На­ша власт, бо­ље ре­ћи не­ки у њој, кле­че и кла­ња­ју се сва­ком но­вом при­ја­тељ­ству, и то чак и са љу­ди­ма ко­је пр­ви пут у жи­во­ту ви­де!
Има ли ишта бе­сми­сле­ни­је и тра­гич­ни­је не­го сре­сти не­ког пр­ви пут у жи­во­ту и на­зва­ти га сво­јим ве­ли­ким при­ја­те­љем, и још га во­ди­ти ку­ћи, код ро­ди­те­ља на ру­чак! Је­ди­на ствар ко­ју та­квим сво­јим по­на­ша­њем увек иза­зо­веш јесте да си­гур­но из­гу­биш све сво­је пра­ве при­ја­те­ље! Јер пра­ви при­ја­тељ, ка­да ви­ди ко­га зо­веш при­ја­те­љем, са­мо се пре­кр­сти и ка­же: Бу­ди бог с на­ма, окре­не ле­ђа и оде!
А мо­жда је то и циљ на­ших вла­сти и свих ових њи­хо­вих на­пра­сних при­ја­тељ­ста­ва! Да оста­не­мо без оних ко­ји нас за­и­ста це­не и во­ле! Та­кав сте­пен ин­фан­тил­но­сти код во­де­ћих љу­ди ове зе­мље дав­но ни­смо ви­де­ли! Чи­ме ли смо то, као на­род, за­слу­жи­ли? А ту смо! Е па, ако хо­ће­те да зна­те, за­слу­жи­ли смо, и те ка­ко за­слу­жи­ли! За­слу­жи­ли смо то пре све­га на­шим упор­ним и твр­дим ста­вом да се као на­род не­ће­мо да про­ме­ни­мо и да за­бо­ра­ви­мо ко смо! За­слу­жи­ли смо на­шим упор­ним не­при­зна­ва­њем ствар­но­сти! За­слу­жи­ли смо то на­шим упор­ним и не­по­кор­ним ста­вом да зна­мо да је све ово са­мо пре­тва­ра­ње и глу­ма, и да ту не­ма ни П од би­ло ка­квог при­ја­тељ­ства!
За­слу­жи­ли смо ова­кво по­ни­же­ње и под­смех и због на­шег пр­ко­са и на­ше спрем­но­сти да као на­род, бу­квал­но пре­ко но­ћи, по­вра­ти­мо све на­ше ста­ре, го­то­во ку­мов­ске ве­зе и ве­ков­на при­ја­тељ­ства, о ко­ји­ма да­нас не сме­мо ни да про­го­во­ри­мо! Не ми, већ на­ше пер­ја­ни­це! За­слу­жи­ли смо то због на­шег ве­ков­ног, и го­то­во ка­рак­тер­ног ста­ва да на­ша уте­ме­ље­на и чвр­ста ве­ра, у не­бе­ску прав­ду, као не­са­ло­ми­ву и је­ди­ну исти­ну, увек мо­ра да на кра­ју по­бе­ди! На­род овај не при­зна­је ни­ка­да по­раз, ни он­да ка­да га сва власт на­ша при­зна! Наш на­род је као де­те – не мо­же и не­ће ни­ко­га на си­лу да во­ли са­мо за­рад то­га што му не­ко ша­ре­не бом­бо­не де­ли! Још увек при­ми­ти­ван, хо­ћу ре­ћи жив, ди­вља­чан и не­са­ло­мив
на­род, као и де­те, као и сва­ка жи­во­ти­ња, чак и она ди­вља, сво­јим не­по­зна­тим и ду­бо­ким жи­вот­ним ин­стинк­ти­ма не­по­гре­ши­во осе­ћа и пре­по­зна­је и раз­ли­ку­је не­чи­ју ис­кре­ну и до­бру на­ме­ру, од пре­тва­ра­ња, ла­жне љу­ба­ви и ла­жног осме­ха, ко­ри­сто­љу­бља, и по­ку­ша­ја „при­пи­то­мља­ва­ња“ ра­зним „ша­ре­ним ђин­ђу­ва­ма и огле­да­ли­ма“! Са на­ма се по­на­ша­ју као са не­ка­да­шњим ин­ди­јан­ци­ма!
Ми смо ти ко­ји­ма они као „не­се­бич­но и на сво­ју ште­ту, по­ма­жу да нам бу­де до­бро ко и њи­ма са­ми­ма“! На­род наш у то не ве­ру­је, јер то ни­ка­да ниг­де ни­је ни би­ло, ни­ти ће би­ти! На­род зна да са­мо бли­зак род, ком­ши­ја пр­ви, пра­ви при­ја­тељ, или бар крв­ни и ду­хов­ни срод­ник, без­вре­мен и ве­чан, као про­шлост, мо­же та­кве ира­ци­о­нал­не ства­ри се­би да до­зво­ли, то јест да ти по­ма­же без ика­квих усло­ва и без ика­кве лич­не ко­ри­сти! По­нај­ма­ње су та­кви на­ши при­ја­те­љи, ко­ји да­нас упра­вља­ју сво­јим зе­мља­ма, ко­је про­сто пу­ца­ју од при­ја­тељ­ства пре­ма на­ма (кад мо­гу, они увек и бу­квал­но пу­ца­ју пре­ма на­ма), јер њих су на власт та­мо до­ве­ли њи­хо­ви на­ци­о­нал­ни бо­га­та­ши, ко­ји са­мо же­ле да се за­хва­љу­ју­ћи њи­ма и да­ље бо­га­те, нај­бо­ље на не­чи­ји туђ ра­чун, ра­чун не­ких ван њи­хо­ве зе­мље, на при­мер наш! За­то на­род наш не ве­ру­је и не тре­ба да ве­ру­је тим из­не­над­ним и на­пад­ним при­ја­те­љи­ма на­шег ро­да, ко­ји су нас пре са­мо 15 го­ди­на бом­бар­до­ва­ли, пре два­де­се­так го­ди­на – це­ди­ли нас не­за­пам­ће­ним санк­ци­ја­ма, пре 70 го­ди­на нас на­па­да­ли и стре­ља­ли 100 за јед­но­га, ру­ши­ли и па­ли­ли, а и пре 100 го­ди­на су то исто чи­ни­ли! И за­што би се са­да, од­јед­ном, без ика­квог раз­ло­га про­ме­ни­ли!?

Поука за крај

Јед­ном ми је осор­ни и на­до­буд­ни Аме­ри­ка­нац, као рад­ник USA­ID-а, у јед­ној од пр­вих по­се­та Ин­сти­ту­ту, где и да­нас ра­дим, а до ко­је је до­шло не­по­сред­но на­кон па­да Ми­ло­ше­ви­ћа, на кра­ју сво­је по­се­те и оби­ла­ска згра­де, са­мо­хва­ли­са­во ре­као:
„Ви се на­ла­зи­те тач­но пре­ко пу­та ве­ли­ке вој­не ка­сар­не, ко­ја је си­гур­но би­ла ме­та НА­ТО бом­бар­до­ва­ња, а ва­ша на­уч­на уста­но­ва је, ко­ли­ко ви­дим, про­шла без ика­квих оште­ће­ња!“
Не ча­се­ћи ни тре­нут­ка, од­го­во­рио сам му:
„У пра­ву сте, дра­ги ко­ле­га, са­мо има је­дан ма­ли про­блем: Ка­ко де­вој­чи­ци од три го­ди­не, ко­ја се во­зи­ла у град­ском ауто­бу­су са мај­ком, ко­јој је ге­лер от­ки­нуо це­ло сто­па­ло, об­ја­сни­ти да јој ње­на но­га не­ће ни­ка­да по­ра­сти по­што је то де­ти­ња­сто пр­во упи­та­ла ка­да се на­кон опе­ра­ци­је про­бу­ди­ла и ви­де­ла да јој не­ма ње­ног ма­ју­шног сто­па­ла!“
Ни­ка­да ни­сам у свом жи­во­ту ви­део чо­ве­ка ко­ји је био то­ли­ко упла­шен и ко­ји се то­ли­ко из­ви­ња­вао. Не, ни­је ми га би­ло жао, јер ипак је он наш при­ја­тељ, а то сва­ка­ко ни­је ла­ко би­ти! И то ис­ку­ство ми је до­не­ло иде­ју!
По­што наш, а на­ро­чи­то на­шег пре­ми­је­ра и пот­пред­сед­ни­ка вла­де у остав­ци, до­ка­за­но ве­ли­ки при­ја­тељ и бо­га­таш из САД До­налд Трамп же­ли да из­гра­ди лук­су­зан хо­тел у Бе­о­гра­ду, и то баш на ме­сту где се са­да на­ла­зе ру­ше­ви­не Ге­не­рал­шта­ба на­ше вој­ске, па­ла ми је на па­мет јед­на иде­ја.

зграда генералштаба у београду,

Мно­ги же­сто­ко не­го­ду­ју због тог по­ни­жа­ва­ју­ћег чи­на, сма­тра­ју­ћи да је ци­нич­но, иро­нич­но и крај­ње не­у­ме­сно да баш Аме­ри­ка­нац ку­пи ру­ше­ви­не Ге­не­рал­шта­ба, укло­ни тај сво­је­вр­сни сим­бол от­по­ра и гну­сног зло­чи­на и још на ње­му за­ра­ђу­је. Ја не ми­слим та­ко. На­про­тив! Ево иде­је!
Не­ка га на­пра­ви, али да хо­тел у свом на­зи­ву има три број­ке: пр­ва број­ка да пред­ста­вља уку­пан број уби­је­них, дру­га број­ка – број оса­ка­ће­них и тре­ћа број­ка – број ра­ње­них! Да то бу­де је­ди­ни хо­тел на све­ту ко­ји у на­зи­ву има са­мо три ци­фре, и то то­ли­ко вред­не да би си­гур­но цео свет знао за њих! На­рав­но, све би то би­ло об­ја­шње­но јед­ном ве­ли­ком при­год­ном мер­мер­ном та­блом на са­мом ула­зу, док би се у аули хо­те­ла нон-стоп вр­те­ли до­ку­мен­тар­ни сним­ци „при­ја­тељ­ског“ бом­бра­до­ва­ња! За раз­ли­ку од ова­ко ори­ги­нал­ног име­на хо­те­ла, со­бе, пак, не би тре­ба­ло да бу­ду озна­че­не са­мо бро­је­ви­ма, већ и име­ни­ма и пре­зи­ме­ни­ма жр­та­ва бом­бар­до­ва­ња, а број по­ред име­на тре­ба­ло би да пред­ста­вља ста­рост жр­тве! На­рав­но, у сва­кој со­би би по зи­до­ви­ма го­сте че­ка­ле ока­че­не сли­ке не­ви­них жр­та­ва, са крат­ком би­о­гра­фи­јом и опи­сом ка­ко су и где по­ги­ну­ли! На сто­лу би се на­ла­зио ал­бум са њи­хо­вом би­о­гра­фи­јом! Лук­су­зни апарт­ма­ни би пак пред­ста­вља­ли сво­је­вр­сне спо­мен-цен­тре, по­све­ће­не не­ви­но на­стра­да­ли­ма! Све­ча­не са­ле, кон­гре­сни цен­три и ре­сто­ра­ни у овом хо­те­лу до­би­ли би на­зи­ве по по­је­ди­нач­ним ме­сти­ма ве­ли­ких зло­чи­на од­и­гра­них то­ком НА­ТО бом­бар­до­ва­ња. Та­ко би, ре­ци­мо, по­сто­ја­ла са­ла или ре­сто­ран по име­ну „Вар­ва­рин­ски мост“, „Гр­де­лич­ки воз“, „Ко­ша­ре“, „Алек­си­нац“, „Же­же­љев мост“ итд.
И на крају, Трамп би као наш велики пријатељ морао да води рачуна и о корпоративној одговорности своје компаније, па би у хотелу морао да при запошљавању да предност пре свега инвалидима и жртвама бомбардовања, а затим и потомцима погинулих. Тако би цео свет полако, али сигурно схватао шта нам се десило! Ако је прави пријатељ, пристаће!
Извор: Нова политичка мисао: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/na-slavu-i-cast-i-nama-i-njima.html   ( Изабрао: Ј. П.)