У детињству сам се играо најрадије са првим сусеткама, сестрама, Јагодом и Живком (Черкескињама). Било је то у оно давно време, док се још није родио мој млађи брат.Трчали бисмо око пластова са сеном, скривали се испод снопова лисника, ускакали у плеварник, мачевали се жутим стабљикама тулузине; пецали бисмо рибу зеленим прутовима, које бисмо одломили од неке шљиве (расле су уз плот са авлијом нашег деда Мине Пудиног, али нико од нас није упецао ништа, чак ни жабу, малу жабу црвенкастожутог трбушчића. Чак су и жабе избегавале да загризу наш мамац. Па онда смо правили љуљашке, од пајвана које смо везивали о ступове белог дуда иза деда Мининог бунара. Свађали смо се око тога – ко ће први да се љуља. Однекуд сењ појављивала баба Ружа и прекидала свађу: – Хајде, децо, да једете!
Одлазили смо у баба Ружину кујну и без стида навалили на врућу погачу са тврдим овчијим планинским сиром са Паљевина. Баба Ружа нас је са задовољством гледала како „ручкамо“, а онда нам причала бајке, старе приче о краљевима, калуђерима, просјацима. Понекад нас је учила да играмо Стару Влајну и српска кола. – Треба да научите док сте још мали, да знате да играте на свадби, а не да се укипите док сви играју, као дрвене Марије!
Једном таквом приликом док смо ми седели за столом с лицем у рукама, поспани, баба Ружа нам је причала о посеченој мученици – Трновој Петки. По предању, Трнова Петка је била света жена и чинила је, ко син Божији, чуда. Прела је на златној преслици, неком цару многобошсцу осушила је једну руку, а он се расрдио и нареди да је посеку.Њене свете мошти бугарски цар Асен пренесе у град Трново, после. На њен дан, горе на Паљевинама, на нашој бачији, овце се изјутра протерују између две запаљене свеће и кроз прокоп, да би се заштитиле од метиљавости…
Ми већ зевамо али и даље слушамо баба Ружу, али она наједном прекида своју причу и наређује: – А, ви се само претварате, да ме слушате! Хајде, напоље, идите, наставите да се играте… Само бежите даље од оних камара са циглом, може нека да се омакне и да вас удари по глави!…*
_______________
* Сигурно је прохујало више од шесдесет година од тада! Како је тада све друкчије изгледало. Баба Ружа и њен муж, деда Санда Уце, румен као ружа, још су били међу живима те 1973. године. Њихов старији син Миле је, убрзо попут других наших земљака, отишао са женом на привремени рад у Аустрију, који је потрајао, богме, до пре десетак година. Наша мајка је прво умрла, па онда комшиница Рушка, баба Ружина снаја, а пре неколико година и Миле Уце…. Ко се још сећа покојних – баба Руже и деда Санде Уцета, власника бачије на Паљевинама, и мајстора пајванџије, омиљеног међу Власима? Или нашег суседа – риболовца – деда Раде Нене? Или мајстора за сеђе на Пеку – Чеде Дзрдзе?
Ова кућа, у којој пишем све ово, саздана је средином шеседесетих минулог века, од оне две камаре цигле, огромне камаре, око којих смо се играли читавог детињства. Као што су нам те камаре печене цигле биле саставни део наших игара, тако су и камара са сламом, дуга и висока, као нека врста бедема до пута, и пластови, били нека врста декора у којем смо се, као деца, осећали сигурно. Као и врапци, који су искористили горње делове камара за своја гнезда… Све сам то заборавио; и свега сам се сетио читајући белешке из. тзв. Зелене свеске, вођене крајем августа 1973. , овог августа 2018. Сетио сам се чак и мириса снопова лисника распоређених у купе по нашој Другој авлији да се суше, пре него што их упласте око стожера као храну за овце и козе зими…
Човек је широк – пише Достојевски у једном свом роману – па како сме уметност тога човека да буде уска, једносмерна? Колико сам заборавио ствари!Мислим на оне најважније, на конкретне околности у овом свету у коме сам начинио прве кораке. Детињство је неисцрпно, као шумски кладенац – одакле навире? (Август, 2018)
Cogito 