ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ
11. 2012.
Устајем по сеоској навици рано са осећањем да сам заточен између четири зида. Ћути трпљиво у мени човек навикао на теренски живот. Узимам да средим хрпе са књигама и часописима. Шта радити са часописима, коме дати, поклонити? Минулог пролећа сам дао на стотине књига у новоотворену антикварницу. Сада су са осталима заточене у подруму јер власница није успела да опстане, а за књигу нико више и не хаје. А некада… У 10 СМС порука. Јавља се О. „Мирославе са уживањем, сам прочитао твој сонет у Новостима – Култура“.
Купујем Политику по навици, нервирам се због испразног додатка у којем исти аутори сарађују, одлазим на Бубањ у шуму. Јесен разгорева боје зрења, а ја фотографишем две липе чије се лишће злати док се иза зелене борови. Слика која ме подстиче на мисли о зеленилу и листопадном дрвећу… Обрадова ме позив Данила Николића. Песма у Новостима је, каже, антологијска. Предлаже да направим најстрожи избор из моје поезије.
Исприча како су у Титово време доносили уредбу о оцењивању државних чиновника:
Нарочито се истиче.
Истиче се.
Приљежан…
Да ли су овим обухватили све? – пита један од чланова који су дефинисали Уредбу.
– Не, нисте – каже саветник пред пензијом.
– Треба и унети и Узалуд се истиче.
То важи за писце у унутрашњости. Узалуд се истичу.
Соколи ме Данило Никлоић који ја ушао у позне године (1928) радује његов оптимизам. Читам његов роман пун животног духа роман: „Списак будућих покојника.“ Посвета
Ти ниси на овом списку, драги мој Мирославе, Твој Данило, 28.9.2012.Београд
Радују ме времешни писци који не посустају. Данило хвали Воју Чолановића. Препоручује да прочитам „Лавовски део ничега“.
Имамо занимацију – вели радосним гласом Данило. Мисли на наше бављење речима.
На писање…
Јесењи човек
Вујица, 8. новембар 2012.
Драги Мирославе, поново читам твоју одличну песму (сонет ?) из Новости ЈЕСЕЊИ ЧОВЕК. И сам сам јесењи човек. Јесен је богато, мелодично, позлаћено умирање, а зима хладна белина ништавила.
Кад бих пред смрт могао написати величанствен Јесењи сонет, био би ми вредан живот!
О овоме тешко долазе речи, али поводом „Златне рибице“ једна другу престиже! Последњих дана се у јавности појавило неколико тема које су везане за „успех“ у служби, поред избора функционера: развијено тржиште диплома, додељивање награда и признања, националне пензије, бирање академика. (Нису скоро помињане стипендије, студијски и службени боравци у иностранству). Колико сам могао прокљувити, заједничко свима протежираним је да имају патриотски педигре или да се бар нису замерили патриотима! Оно што је некада била комунистичка правоверност, подобност, данас је бусајући патриотизам и страначко пуномоћје.
Ако ћемо да говоримо искрено и аналитично, Србија није утемељивана на раду, знању и моралним вредностима. Никада у програму неке водеће организације у Србији није била БОЉА Србија него већа Србија, Срби сви у једној држави итд. То се плаћа и после двеста година. (Комунистичка епизода је допринела општој располућености људи, моралној корумпираности, убеђеност да свако може све да буде. Парафразирајући Д. Радовића могло би се рећи данас: „У српској држави сви ће живети у Београду, добити факултетску диплому и посао у неком министарству или агенцији“.
Непросвећена и сиромашна Србија нема снаге да се суочи са собом, да се упита зашто тако пропада и плаћа велику цену. Србија има већи проблем с мањком културног потенцијала, него економског. Своју малограђанску бару проглашава светском позорницом хероја и мудраца, против које су се сви заверили. Шта има да учимо кад се паметни и одабрани, рађамо и имамо најпаметније вође? Треба бити само на правој страни, у правом тренутку, то је сва наука и филозофија у Србији. Ови данашњи српски прваци нису уловили златну (страначку) рибицу, него никли из топлог скута мајчице, из наталоженог не/културног ђубрета, са свим условима да добро успевају и напредују.
Расписах се и окасних на спавање. Могу да замислим колико ти имаш материјала за књигу!
Пуно те поздрављам, добро ми био.
Вујица
ЈЕСЕЊИ ЧОВЕК
ЈЕСЕН и твој живот стиже.
Празне њиве, убрани усеви. Вране
И кроз твоје дане. Све ниже
Небо је, а крошње голе, цвиле гране.
Тражио си себе залуд по свету.
На кућном прагу старац у тишини
Ћути у свом потоњем сонету.
Сушт свега мотри у нигдини.
Призва те даљина плаветнило.
У њ видиш све што ће бити.
Позно чујеш све што је било.
Душом стиха хоће ли се поновити?
Питаш се већ јесењи листак.
Ал, чујеш студ, онај зрак, и мрак.
Вечерње новости – Култура, 3. нов. 2012. новембар 2012.
Александар Лукић
ЗАДУЖБИНА АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА
Градњу месног храма посвећеног Архангелу Гаврилу
финансирао је црноберзијанац зване Цани Фитиљ.
За време рата шверцовао је бензин и нафту у лименим бурићима
купујући је од Румуна, а потом чамцима превозио преко
матица Дунава на обалу међу своје, да би обрнуо силан иметак.
Посао је раширио и са цигаретама, јер и ту беше оскудна понуда,
а пушачи би се радије одрекли ручка зарад дувана.
Свака нова тура трпела је поскупљење, о ценама је лично
водио рачун сам Фитиљ.
Стари месни храм платио је да поруше до темеља,
уз благослов свештеника, та окорела хуља.
За недељу дана Фитиљеви плаћеници порушише
три стотине година стару опеку из зидова цркве,
заједно са свецима и мученицима осликаним по њој,
ону дивну живописану историју хришћанства
такорећи од А до Ш.
Олтар са иконама и вратима као да су у питању анђеоска крила
истргута са тела, или пак са шанка из неке од америчких крчми,
продао је неком аустријском сакупљачу старина.
И месни парох је трљао руке од среће зарад
обављеног посла. Олтар су радници утоварили у лес
путујуће друмске лађе – хладњаче, јер на боковима
камиона беху осликане свињске и говеђе бутке,
као да утоварују леш мртваца,
што је опет говорило о будућем газди православног
олтара, о његовој религији, понајпре.
Точкови камиона, кад машина забректа и крену, групу радника
засу облаком прашине. На час они постаху бели као да су
пресипали пшенично брашно из џака у млину, или пак
на анђеле осуте ињем усред зиме.
На брежуљак одмах након продаје олтара дођоше архитекте
булумента мајстора, булдожери, би дотеран песак, влаке железних
шипки, опека, цемент, скеле и чамове даске. Табла на којој би исписано
ко подиже храм за православни народ: Цане Фитиљ – Трговац овдашњи.
Пароху та реклама није сметала. Он је опет трљао руке као да је на
сточној пијаци за добру цену продао угојеног вепра.
Тако је саграђен храм, пред којим стојиш, незнанче.
(Збирка:Кукавичлук, Браничевско-стишка књижевна заједница, Удружење књижевника Србије, Библиотека „Србољуб Митић“ Мало Црниће, 2012)
…
Бојан Јовановић
КТИТОР
Златници новог богаташа
побратимљеног с ратом
помажу власти да засија.
Недалеко од школе
подиже свој храм.
Живописац завршава
поверен му посао.
Данас је на фресци
освануло његово лице
Пуцају у ваздух
прослављају.
Прилазе му
и подносе дланове.
Истурају образе,
потурају чела,
откривају мајице
да на њихову кожу
стави свој потпис.
Или неки свој белег.
Градина, 46 – 47/2012. стр. 152.
У рукопису имам песму са истом темом. У мојој песми лирски јунаци су Влада Штакор и Тика Гњида. Колико је само песама који су други песници написали. Песама посестрима. Сви ми пишемо једну песму, вели Борхес. Сви ми говоримо о Истом. Лукићеву песму прича гошћа на крсној слави Ђурђиц код сликара, професора и његове лепе домаћице сликарке М. Ј.
У новосаграђеној цркви је и нова фреска: ктитор држи цркву у руци, а другом руком води Св. Николу. На зиду је и ктиторова фамилија.
Питали попа: – Како то?
-Кроз времена ктитори су се мењали. Ово време има своје ктиторе… Гошћа се, док прича и сама чуди… и смеје али и то је смех чуђења. И ја се чудим премда знам да новац све може. И зна.
У својим белешкама за ову тему имам „материјал“.
***
У В. обилазимо темеље будућег храма. Председник црквеног одбора Б. Б. прича да је на освећењу темеља било на хиљаде гостију, поједено је и попијено на тоне. Трубе се до неба чуле. Весеље, певаљке…
Гледам га зачуђено. Питам како толико, зашто?
Треба их вели за ово место гузицом везати, да не забораве…
***
– И сам се поп зачудио колико сам дао за нову цркву – каже власник хладњаче Т. Црква се гради у све празнијем селу. Осликава је сликар из А., 200 еура по м2. Верник је, кажу, слуша световну музику док слика. Сада је престао, понестало пара, али чим газда уплати позваће га да настави посао… Колико пара толико квадрата.
Власник хладњаче жели да га насликају, да се зна… Поред мерцедеса, на јахти, још се није одлучио…
(Из Свеске без корица)
Писмо чиче Гаврила
нов. 2010.
Јучер, у јутарњем програму водитељка између осталог рече како се Србија спасла банкрота благодарећи земљотресу. Опозиција је разумела и није дигла Србију на клецаве ноге. Али питам се, шта ће бити 22. марта, јер баба Смиљана каже да ће тада бити потреса у Карпатима?..
Али мене интересује зашто се у овим годинама срозавања материјалног, моралног, повећања смртности, самоубиства… очаја, сиромаштва не оглашава црква? У време Милошевића, време пропасти Србије, цркве је била у служби власти и идеологије, вратила је народ под крст и свећу…У Нишу и диљем Србије су грађене цркве… о стању у школама да се не говори, пуста села да не помињемо, о фабрикама, шта да се каже….
Да ли знате да велики град НИШ- та нема библиотеку него је старој кући задужбини Епископа Јеронима који завешта „…Већу кућу за Народну библиотеку… 13. маја 1894 ) … (Шта раде данашње владике? ) нема зграду музеја… Али, има нове цркве, али нема обданишта…
Зашто нико не помиње више народног просветитеља Васу Пелагића и његова дела:Умовање здравог разума, Посланица богу, Колико кошта бог и господар?
Зашта сада црква ћути? Зашто не тешу своју паству, стадо које нема више снаге ни да блеји по запуштеним нишким улицама. Позовите дичног оца Влајка Грабежа да нешто каже гладном Нишу… Да утеши несрећни небески народ, да му да наду,каже да ће бити боље. Али боље је, драги Жико, прошло.
Кад нам је оваква јесен, чему да се надамо у пролеће?
Иако рекох да се више нећу јављати ова тема ми одавно не да мира. И зато ово „писмо“.
Свесрдно,
Чича Гаврило
Није водитељ ово писмо прочитао, није ни писмо о Сиромаштву и књизи, о утуљеној „Просвети“, „Градини“… Сада је и ТВ 5 угашенa, и сваким даном се понешто гаси…
***
02.11.2012. 18:36,
Ugašena Radio Televizija 5
Autor A. S. Izvor Južne vesti | Niš
RTV5 logo
U 18 sati, u vreme emitovanja Centralnih vesti Televizije 5, voditeljka Vesna Živadinović Pečenković objavila je samo jedno – nema više Televizije 5.
Dok su svi zaposleni stajali iza nje Pečenkovićeva se u ime cele Televizije 5 oprostila sa gledaocima posle punih 18 godina.
***
децембра u 17. 30 Тв Зона Ниш, Водитељ намеће тему гледалишту да се изјасни о потреби да се на Брду Винику а поводом прославе Миланског едикта изгради крст висок 80 м. Јавља се гледатељка каже како је Ниш мртав град и било би незгодно да се крст подигне…
***
Само у граду Нишу је у потоњој деценији саграђено 12 цркава… У Нишу готово да се ништа не производи, не раде фабрике, школе су запуштене, град је све суморнији…А мени у глави звоне звона Доситејеве вапај речи: „Књиге, књиге браћо, а не звона и прапорци…“
***
Вечерње новости, 29. јан. 2011.
Секуларна држава Србија, гаси се „захваљујући“ дугогодишњој и агресивној црквено-националистичкој идеологији. Политичари данас иду у Патријаршију да питају да ли им се свиђају закони које доносе, не пада им ни на памет да Цркви уведу порез, али су религију увели у школе.“
Соц. Ђокица Јовановић
***
Скицирам приказ збирке „Кукавичлук“.
Велики дар Александра Лукића се огледа и у умећу да с(и) рово градиво стварности одене у рухо песме. Он једноствано на начин песме прича збитија нашег времена. Сугестивно. Читалац улази у његову песму-причу…
У приказ уносим добро срочену реченицу из рецензије Милисава Миленковића: „…он је склон да иронијом и гротеском, као неочекиваном лирском нежношћу све то прелије и нехајно пред читаоца изнесе…“
Дајем Лукићеву збирку за десетине посмодернистичких збирки које су исписане на начин како се прави цреп. Лаза Лазић каже оно о чему Лукић Мирослав већ деценију говори: „Млади песници српски, надам се, помоћи ће да се изврши превредновање српске поезије. Питање модерности поезије је извикано питање. Али данас се, изгледа, мисли да је извикана модерност калуп помоћу којег се лако песме производе као цреп и цигла…“
= извор: Из „Свеске Јесењег човека из Трешњевице“
Cogito 