Ознаке

I

На књижевној вечери у Књажевцу, свом родном

граду,

Мој пријатељ Срба Игњатовић из песме

Одвеза пса и изненада га пусти у салу.

Публика, сем неколицине, није обраћала пажњу на

куче.

Оно је озбиљно схватило своју улогу,

Подвило је реп, село и узрнуло се

у оне из првих редова.

У тој представи куче било је ту

Тек да подсети

На изглед неких људи.

II

За крај представе

Да би како-тако одобровољио публику

Из првих редова

Која се спремала за бег

Са књижевне вечери и са концерта који је следио,

Мој Срба

Узе своје куче.

Поново га онако зналачки умота у стихове и

Спакова га у нову књигу песама,

Сажали се на публику из првих редова,

Одвеза их и пусти их да иду,

Убеђен да ће отићи својим кућама.

Био је у заблуди, као и сви прави песници,

Веровао је људима!

А ред је и да се псето мало одмори.

III

Када је мој Срба спаковао псетанце

На самом крају представе

Тако упаковане илузије поклонио је домаћину,

Да их стручно обрађује, чува, чита и храни свој его

И кученце, ако залаје.

Ако му буде требало за нову књигу

Позајмиће га од Хипноса или од његовог

најбољег ђака.

У најбољем или у најгорем случају, свеједно је,

Измислиће новог пса, тога данас има на претек.

Има паса ко кусих паса.

Тако, кротко, све до новог читања

Јеванђеља по Јовану иза цркве на Новом гробљу.

За време вечере из књиге су излазиле друге

животиње, зец, крмак, овца,

Да ли бејаше са јагњетом или сама,

Салате је било колико ти душа иште.

Гости и учесници програма су се измешали,

Карте су биле испод стола.

Били су весели, играли су се фигурицама

Подбадали су их, свако своју, а понекад и туђу.

Звецкали су тањири, виљушке, ножеви,

Звецкало је оружје.

Наздрављјући домаћину,

Чувару илузија,

Одолевали су Танатосу.

IV

Домаћин је почео да испраћа госте,

Само оне које није успео да уљуљка,

Било је љубљења, грљења, тапшања, свега и свачега.

Богме, свашта је било.

Не могу у овом тренутку ништа да кажем

О искрености и другим карактерним особинама

Гостију, било је ту уметника разних сорти, песника,

сликара и политичара.

Дакле, илузиониста свих врста.

Свако је очаравао себе самога покушавајући

На тај начин да дâ сигнал саговорнику,

Да му скрене пажњу.

Нико никога није ни слушао а камоли чуо,

Нико није обраћао пажњу на саговорника,

Све сам самцијати самодржац,

А није ни ред да неко забада нос.

Свако је пио друго неко пиће и доказивао, глупости,

да је то његово лек за душу.

Када су се гости и домаћин решили уљеза,

Почело је право славље.

Још траје, све је то у глави,

Овај пут нема потребе да се лажемо.

Надам се да ћемо се видети на годишњици матуре,

Србо, шта кажеш?

= = извор: Стојан Богдановић КРИВО ДРВО. Песме. Прво издање, 2014. Народна библиотека»Његош» Књажевац

Advertisements