Ознаке

, ,

ДАЛЕКО ОД СУНЦА (1)

===================

Bio sam saučesnik i svedok u mnogim događajima i vremenu kada je istorija sumanuto radila. Bilo je to vreme srećno za pisca a nesrećno za čoveka. Ako moj Život zaslužuje sud javnosti, potomaka i istorije, ja im se sasvim spokojan predajem

ONO što vredi u mom životu, to je u mojim knjigama. Što nije u knjigama, ne zaslužuje ni da se priča. Pripadam revolucionarnom naraštaju koji je pokušao istoriji da promeni smer i ovlada sudbinom, ali nas je istorija svojim „velikim mehanizmom“ drobila i satirala da bi nas sa našim ideologijama, na kraju veka, surovo porazila. Hteli smo nemoguće, pokušali smo da promenimo svet. Od kada sam stekao svest o sebi, postavljao sam sebi daleke ciljeve i velike zadatke i bio na strani slobode i dobra ljudskog. Nisam pristajao na malo, blisko i lako.

Ovako je pre više od decenije, sumirajući svoj život, govorio Dobrica Ćosić, koji je preminuo juče u Beogradu, u 93. godini. Prema tvrdnjama njegovih prijatelja, radio je do ranog jutra na svom rukopisu i, kao što priliči sanjarima, svet je napustio u snu.

Akademik i jedan od najvećih pisaca dvadesetog veka, „srpski Tolstoj“, kako su ga mnogi zvali, disident i političar, prvi predsednik SRJ, Dobrića Ćosić rođen je u selu Drenovi, nadomak Trstenika, 4. januara 1922. godine, u porodici seljaka. Bili su, kako je govorio, nadničari i vojnici svih ratova Morava.

Skojevac je postao kao đak Srednje poljoprivredne škole u Vukovu kod Negotina, u čijoj je literarnoj družini napisao svoj prvi prozni sastav „Problem sela“ (1940). Ratovao je kao partizanski ilegalac u Trsteničkom i Temničkom kraju 1942, a februara sledeće godine otišao je na Jastrebac gde će u proleće 1943. postati komesar rasinskog partizanskog odreda. „Mesecima sam kao komesar išao polubos“, zapisaće kasnije. Posle oslobođenja u Beogradu 1944. postaje član sekretarijata Antifašističke omladine Srbije.

U redakciji „Mladog borca“, čiji je bio glavni urednik, Ćosić je okupljao mlade talentovane intelektualce. U to vreme sreo je i Branka Ćopića, prvog pisca kojeg je ikada video: „Obojica smo bili u partizanskim uniformama. A on, prvi živi pisac koga gledam, razočarao me: smejao se i zasmejavao sve oko sebe. A ja tada nisam mogao da zamislim da se pisac smeje.“

Ostalo je zabeleženo da je za njegovo opredeljenje za književnost bilo presudno jedno književno veče u KUD „Ivo Lola Ribar“ na Neimaru, kada je pročitao svoju podužu pripovetku „Iz života večitih nadničara“. Za reč će se javiti njegov ispisnik i kasnije dugogodišnji prijatelj Borislav Mihajlović Mihiz, koji će ovaj prozni rad žestoko iskritikovati. Mladi skojevski aktivista ostao je miran i zamolio kritičara za razgovor. Otada će Mihiz postati jedan od prvih čitalaca njegovih novih rukopisa i najprilježniji savetnik. Sa Mihizoim će Ćosić biti jedan od redovnih posetilaca „Kuće jeresi“ u Siminoj 9, u kojoj će se okupljati Mića Popović, Petar Omčikus, Vojislav J. Đurić, Dejan Medaković, Živorad Stojković, Mihajlo Đurić, Antonije Isaković…

Napredovao je u partijskoj hijerarhiji, postao član Agitpropa CK KP Srbije, poslanik Narodne skupštine, a dve godine kasnije, 1947, oženio se Božicom Đulaković, gimnazijalkom iz Velike Drenove, koju je zavoleo još 1941. Kumovi su bili Antonije Isaković i ugledni vajar Sreten Stojanović. U to vreme postaje blizak i sa Oskarom Davičom sa kojim je zajedno boravio u Ribarskoj banji, gde je Dobrica počeo da piše svoj prvi roman „Daleko je sunce“ – povest o rasinskom partizanskom odredu. Iako je, kako je govorio, radeći na ovom romanu bio „pun sumnji u svoje snage i svoje mogućnosti“, delo koje se pojavilo 1951. godine, doživelo je više od 40 izdanja i 20 prevoda na strane jezike.

Tri godine kasnije izašli su „Koreni“, koje je kritičar Velibor Gligorić ocenio kao „novo viđenje prošlosti“, a Miodrag Bulatović je rekao da je to jedinstven roman u našoj literaturi. Te godine rodila mu se i ćerka Ana, kasnije istoričar književnosti.

Boraveći u Budimpešti u oktobru 1956. godine, Ćosić je bio svedok mađarskih dramatičnih političkih previranja, teških okršaja vojske i naroda o čemu će kasnije napisati znamenitu brošuru „Sedam dana u Budimpešti“.

Na rukopisu novog romana „Deobe“ počeo je da radi 1960, grozničavo, po šest sati dnevno, pri čemu je razgovarao sa mnogim ljudima, i sa onima koji su bili četnici i proveli više godina u zatvorima. Roman u tri toma ocenjen je kao delo koje obeležava epohu (Petar Džadžić), dok je Oskar Davičo zapisao kako su „Deobe“ magična knjiga.

Na čuvenom Titovom putovanju „Galebom“ 1961, u posetu zemljama Afrike, u pratnji je bio i Ćosić.

Smatrajući da su udruženja inteklektualaca Zapala u krizi i zalažući se za otvoreni dijalog svim društvenim pitanjima, 1966. istupio je iz Saveza pisaca Jugoslavije, a sledeće godine uoči čuvenog plenuma CK SKJ na Brionima, povodom „slučaja Ranković“, uputio je pismo Josipu Brozu uzimajući u zaštitu tada praktično drugog čoveka u državi. Partijskim pravovernicima postao je sumnjiv i to je bio početak njegovog razlaza sa ideologijom čiji je bio dugogodišnji vernik.

Svojom novom knjigom „Bajka“ nije bio najzadovoljniji iako ju je jedan od najuglednijih tadašnjih kritičara Novica Petković ocenio kao jedinstvenu alegorijsku viziju savremenog sveta.

RAT BEŠČAŠĆA Bombardovanje 1999. ocenio je kao „rat savršeno organizovanog laganja i totalnog beščašća“, i po ko zna koji put bio primoran da se brani od napada, ovoga puta zbog navodnog učestvovanja u ratnim događajima početkom te decenije.

Govor koji je održao 1971, na godišnjoj skupštini SKZ čiji je bio predsednik, biće izuzetno zapažen i najaviće njegovo sasvim drugačije gledanje na misiju elite srpske inteligencije: „Lako se uoči da se posle 1945. i završetka rata mi Srbi svesno odričemo naglašavanja svoje nacionalne posebnosti, uvereni da sebe time još potpunije ulažemo u socijalističko jugoslovenstvo“. To će posebno doći do izražaja u knjizi „Moć i strepnje“, koja će naići na žestoke ideološke ocene, i pod političkim pritiskom biće obustavljena njena prodaja.

Roman „Vreme smrti“ izlazi u maju 1972. u dve knjige, i odmah izaziva ogromno interesovanje i kritičara i čitalaca. Odeljenje za književnost i jezik SANU predložilo ga je za Oktobarsku nagradu, ali su to sprečili gradski Socijalistički savez i sindikat.

Treća knjiga „Vremena smrti“ izašla je 1975. Dve godine kasnije ponovo trpi ideološke udare povodom besede „Književnost i istorija danas“, u kojoj je, između ostalog, rekao: „Ni posle nekoliko godina razmišljanja još nisam uspeo književno da pojmim najbitnije: S kojim je sve moranjima i htenjima, u ime kakvih je sve ciljeva i zabluda Srbija žrtvovala skoro polovinu sebe u ljudskom izginuću Prvog svetskog rata“. Ćosićeve reči izazvale su lavinu oštrih osuda uz jednodušni zaključak da je u pitanju nacionalistički govor. Ovo izlaganje bilo je povod i za napad sa najvišeg mesta – u govoru komunistima Šumadije Tito je osudio Ćosićev stav.

TELEGRAMI NIKOLIĆA, DAČIĆA, TASOVCA Telegrame saučešća porodici velikog pisca uputili su juče predsednik Srbije Tomislav Nikolić, potpredsednik Vlade i ministar inostranih poslova Ivica Dačić, ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac. „Vaša porodica ostala je bez ljubavi i podrške oca i dede, srpska književnost bez jednog od svojih simbola dvadesetog veka, a svako od nas bez mislioca čija kritička reč se uvažavala i čula“, kaže se u telegramu saučešća predsednika Srbije. „Dobrica Ćosić je bio intelektualna snaga srpskog naroda, jedan od naših najvećih književnika, i partizan i Srbin, i komunista i demokrata, i običan čovek i državnik. Zalagao se za promene, spoznao vreme vlasti, ali i zmija, razumeo Kosovo, proučavao srpsko pitanje u dvadesetom veku, upitao se šta je izazvalo rat u Bosni“, rekao je Dačić, izrazivši najdublje saučešće porodici Dobrice Ćosića i Srbiji. Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac u svoje i u ime Ministarstva uputio je telegram saučešća porodici povodom smrti „jednog od najznačajnijih srpskih književnika druge polovine 20. veka“. – Srpska kultura izgubila je najautentičnijeg autora srpske golgote i vaskrsa od pre sto godina i mnogih drugih dela, dok je društvena scena ostala bez istaknutog antifašističkog borca i veoma važnog svedoka našeg dinamičnog i teškog vremena – kaže se u izjavi saučešća Ivana Tasovca.

Povodom smrti Josipa Broza, Ćosić je u svoj dnevnik zapisao: – …Čini mi se, nešto je izvesno: 4. maja 1980. umrla je titovina, umrla je monarhija… kraj je dvorovima, „Galebu“, Plavom vozu, unikatnim mercedesima… kraj je titovskom „proleterskom“ protokolu, drumovima zasutim cvećem da bi ga pregazio njegov mercedes i njegovi telohranitelji i panduri.

Iste godine, sa svojim prijateljem, filozofom Ljubomirom Tadićem uputio je pisma na adrese 500 intelektualaca u Srbiji pozivajući ih na saradnju u časopisu u nastajanju „Javnost“. Izlaženje glasila, međutim, društveno-političke strukture ocenile su neprihvatljivim, ali poznatog pisca to ne obeshrabruje: bio je jedan od potpisnika peticije za puštanje pesnika Gojka Đoga iz zatvora. Njegova nova knjiga „Stvarno i moguće“ (1983) izaziva je lavinu osuda, posebno u Hrvatskoj, zbog čega je rukovodstvo izdavačke kuće „Otokar Keršovani“ smenjeno.

Dve godine kasnije pojavljuje se „Grešnik“, prvi tom trilogije „Vreme zla“, koji je u rekordnom roku prodat u sto hiljada primeraka, drugi tom „Otpadnik“ izlazi 1987. (takođe postaje bestseler), a iste godine Ćosić predsedava znamenitom Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja. Treći tom, „Vernik“, pojavio se 1990. godine.

Za prvog predsednika nove Jugoslavije (SRJ) izabran je juna 1992. godine, izrazivši nadu da će se „i srpskom narodu dati ono mesto u svetskoj zajednici, koje kao narod zaslužuje“. Odbio je da prima predsedničku platu. Učestvovao je na međunarodnoj konferenciji o Jugoslaviji u Londonu, pokrenuo inicijativu da se rehabilituju žrtve Golog otoka i Informbiroa, kao i Milovan Đilas, založio se za normalizaciju odnosa između SRJ i Hrvatske na bazi obostranog priznanja. Tu njegovu inicijativu, međutim, neprikosnoveni Slobodan Milošević je odbio, što je bio početak njihovog definitivnog razlaza. To će se završiti Ćosićevom smenom u junu 1993. Posle razrešenja, iz Skupštine je otišao kako je i došao – žutim taksijem.

Za roman „Vreme vlasti“ dobio je nagradu „Meša Selimović“ 1997. godine, a isto delo proglašeno je i najčitanijim i ovenčano priznanjem Narodne biblioteke Srbije.

Posle teške bolesti 2005, preminula je njegova životna saputnica Božica. Tri godine kasnije, veliku pažnju javnosti privukle su njegove dve nove knjige „Piščevi zapisi“.

Svom biografu Radovanu Popoviću napisao je: „Bio sam saučesnik i svedok u mnogim događajima i vremenu kada je istorija sumanuto radila i na jugoslovenskom i na srpskom tlu. Bilo je to vreme srećno za pisca a nesrećno za čoveka. Iz mnogih razloga bio sam često u sukobu i nesporazumu sa savremenicima, a retko u sukobu i nesporazumu sa sobom, svojim uverenjima i savešću… Ako moj život zaslužuje sud javnosti, potomaka i istorije ja im se sasvim spokojan predajem. Neka ljudima budem ono što žele da im budem.“

Matija Bećković: Epski pesnik

 

– Naš zajednički prijatelj Milovan Đilas rekao mi je jednom prilikom da je Dobrica Ćosić najznačajniji Srbijanac posle Drugog svetskog rata. Pošto je to kazao neko pozvaniji od mene da to kažem, meni je preostalo samo da mu se pridružim u ovom času. A čini mi se da sam pomislio da ću to citirati ako budem u prilici kao što je ova kad se opraštamo sa Dobricom Ćosićem, velikim epskim pesnikom srpskoga naroda. A ima i duboke simbolike i u tome što se njegova smrt poklopila sa najnovijom kataklizmom Srbijice koju je opevao.

Rajko Petrov Nogo: Lipa i hrast

 

– Ako je Desanka Maksimović, ta stoletna slovenska lipa, tešila Srbe, tu pastorčad istorije, Dobrica Ćosić, taj stoletni srpski hrast, Srbe je i sokolio i postiđivao i uznemiravao, ne osvrćući se nimalo na one koji su ga i u starosti kamenovali.

Miroslav Egerić: Težnja ka dobru

 

– Za mene i za ljude koji znaju šta znači biti veliki pisac u zemlji sa ogromnim teškoćama i problemima, Dobrica Ćosić, svagda svestan tih problema – nije umro.

Delo i primer hrabrosti koji ostavlja svom narodu svedočiće uvek da takvo delo i čovek koji ga je stvorio imaju sa čime trajno da govore generacijama koje će dolaziti i odlaziti sa podijuma, koliko se predano i časno treba dati svom delu i svom narodu.

Igor Mandić: Neizmeran gubitak

 

– Umro je jedan od najvećih pisaca svih južnoslovenskih književnosti, posebno ovih u regionu, kako se danas kaže. Uz Krležu bio je nesumljivo najsnažniji prozaist koji je umeo veoma složene porodično-političke priče razvijati kroz složeno tkivo fabule sa izvanrednom kulturno-istorijskom argumentacijom. Impresionirao me od šezdesetih godina kada sam počeo da čitam njegova dela, sve do najnovijih spisa koji su izašli poslednjih godina. To je neizmeran gubitak za čitavu pismenu kulturu svih nacija sa područja bivše države – kaže hrvatski književnik Igor Mandić.

Jovan Ćirilov: Širokogrud

 

Sa odlaskom Dobrice Ćosiće otišla je jedna od najuticajnih ličnosti našeg javnog života. On je bio osporavana i obožavana ličnost, a Miroslav Belović i ja smo imali prilike da postavimo na scenu uvodno poglavlje njegovih „Deoba“. Dobrica se tom prilikom pokazao kao veoma širogrud autor koji ničim nije odmagao već se trudio da da punu slobodu onima koji su radili na dramatizaciji njegovog dela.

Milosav Tešić: Jedinstven

 

Ostavio nas je u biblijskom času, u danima strašnih poplava. To se, na neki način, uklapa u ljudsku i književnu veličinu mnogostrano najaktivnijeg i najnapadanijeg srpskog pisca. Njegove književne epopeje, a posebno „Vreme smrti“, jedinstvena su literarna svedočanstva o stradanjima srpskog naroda. Tom narodu on je korenski pripadao i voleo ga, svestan svih njegovih vrlina i mana, ljubavlju najvišeg reda. Njegov odlazak, a i to nešto znači, kao da prati huka i tutnjava svih srpskih reka, posebno Kolubare.

Slavoljub Đukić: Deo naše istorije

 

Bio je toliko duboko u korenima srpskog naroda, kulture i književnosti, da zauzima uzvišeno mesto u našoj istoriji. Dugo je bolovao, stalno bio između bolnice i svog pisaćeg stola. Do kraja je pisao ostavljajući beleške iza sebe, pa je zabeležio i svoja poslednja osećanja. Za Novaka mi je jednom prilikom rekao da je on sreća Srbije. Tek ćemo se baviti Ćosićevom ličnošću jer je on deo istorije našeg naroda u drugoj polovini prošlog veka.

Miro Vuksanović: Prorok

 

Dobrica Ćosić je „čovek epohe koju je označio kao ljudsko dobro, ali i kao vlast, zlo i zmiju“. Stvorio je malo moravsko čovečanstvo. Kao pisac će biti pamćen dok je srpskog jezika, međutim, kao političar će trajati kraće. I to je dobro za ukupnu srpsku kulturu. Kao čovek je bio prijatan, duhovit i zavodljiv. Bio je prorok, ostvario se njegov pesimizam.

JERETIČKE REČI

Na sednici CK SK Srbije 29. i 30. maja 1968, posvećene politici nacionalne ravnopravnosti, Ćosić je izgovorio ove za to vreme jeretičke reči:

– Nije izvršena temeljita i objektivna analiza političkih stanja u pokrajinama, naročito u Kosovu i Metohiji, stanja koje je po svemu što se zna bremenito vrlo teškim problemima i nekim nazadnim tendencijama. Ne možemo više da ne znamo koliko se u Srbiji raširilo uverenje o zaoštravanju odnosa između Šiptara i Srba, o osećanju ugroženosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju sa rukovodećih mesta Srba i Crnogoraca, o težnjama stručnjaka da napuste Kosovo i Metohiju, o neravnopravnosti pred sudovima i nepoštovanju zakonitosti, o ucenama u ime nacionalne pripadnosti. Dužni smo da se demokratski postavimo prema ovim pojavama; prinuđeni smo da temeljito i savesno proverimo zasnovanost ovakvih pojava, mišljenja i osećanja i o svemu tome i na ovom mestu da odgovorno raspravljamo.

Ne vidi se u odgovorajućim razmerama šovinističko raspoloženje i nacionalistička psihoza u šiptarskoj narodnosti; neopravdano se potcenjuju iredentistička i separistička raspoloženja i težnje u izvesnim slojevima šiptarske nacionalnosti… Meni je društveno i marksistički neprihvatljivo favorizovanje bilo čijeg nacionaliteta na račun klasnog stanovišta, na račun opštih društvenih vrednosti, na račun znanja i sposobnosti, rada i morala,kao osnovnih ljudskih vrednosti u socijalističkoj zajednici.

Ćosić je ukazao i na postojanje vojvođanskog birokratskog autonomaštva i zapitao: „Da li će zaista i za našu generaciju Sava i Dunav biti granica između Beograda i Novog Sada, Mačve i Srema, Banata i Podunavlja?“

Ovako izlaganje osuđeno je kao neprihvatljivo, kao kleveta upućena komunistima u autonomnim pokrajinama i to je bio razlaz Ćosića i Partije.

Odlazak srpskog Tolstoja | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements