Ознаке

Миленко Д. Јовановић: Бревијар за будне очи; издавачБеоштампа“, Београд, 2010. године

(Публиковно 29.01.2012. 09.21  у  ел.  Библиотеци „Библиотека КОГИТО КЛУБ“, овде се прештампава после једне мање „хаварије“ на споменутом веб сајту, са једним малим додатком…)

Бревијар је, знамо, кратак попис, преглед, молитвеник, часослов. У наслову књигеБревијар за будне очи Миленка Д. Јовановића („Беоштампа“, Београд, 2010) нагласак је на „за будне очи“, што ће рећи: очи које су вам деценијама биле полуотворене, можда и склопљених капака, треба најзад да отворите; није онако како сте вјеровали да јесте, живјели сте у зашећереној заблуди, вјерујући у оних „90% критичких текстова (који) су афирмативни до бестидности“ (рецензент Ђорђе Ј. Јанић). Јовановић, уз здушно истомишљење Мирка Магарашевића, који је и коаутор другог дијела књиге, Дијалози, пристаје да буде „бијела врана“ у раскринкавању, по његовом суду, незаслужених почасти које су многи пјесници, у протеклих 70 година, себи приуштили у виду критичких хвалоспјева, тиража који пуне магацине издавачких кућа, награда, националних пензија – до чланства у САНУ.

Код Јовановића, прије свега урбаног пјесника „градске пустоши“, није лако разлучити да ли је ријеч о дневничким записима, есејима, сентенцијама забележених „у ситне сате“ или пасквилима, наравно без клеветничке примјесе. Без длаке на језику (у томе му је Магарашевић одличан саговорник), он држи час анатомије, сецирајући савремено српско пјесништво и његове актере. Овдје нам на ум долазе давне ријечи Драгише Витошевића, изречене поводом првог броја часописа Расковник: „Хвале нам стижу са свију страна, прославиће се онај ко нас први нападне“. Јовановић у Бревијару (претходно и уВрху леденог брега, 2009) немилосрдно свлачи царево ново одијело са актуелних ауторитета, засијецајући у свеукупну структуру свијести и увријежених представа о културним вриједностима изниклим на темељима „ја теби сердаре – ти мени војводо“.

Аутор ових редова не кани се приклањати врло пријемчивим судовима у Бревијару нити их, пак, проглашавати осветом двојице незадовољника; намјера му је да усмјери пажњу на један другачији глас, баш зато што није vox populi, али и што вјерује да тај глас изгледа усамљен само зато што се други, дакако из (не)схватљиве бојазни или себичних интереса, не усуђују да прозборе на овај начин.

Поводи за Јовановићеве изливе су често банални: књижевно вече, телевизијска емисија, размјена писама са директор(к)ом библиотеке, збирка или антологија и слично. Имена личности са свога „врха пера“ не прећуткује, па неће ни писац овог текста. На примјер, УКС-ова промоција романа Злате Живадиновић из Париза. Писац Бревијара нема ништа против аматеризма, „али нека се то одвија у аматерским књижевним клубовима“. Даље, обрушава се на три грације „за које нико од озбиљног света неће знати ко су, за највише 10 година“. Ријеч је о сликарки Вилимон, глумици Ољи (Јовановић им ставља предметак „надри“) и песникињи Радмили. Признаје да мазохистички гледа тв-канале на којима се оне појављују. Радмилу Лазић назива државном поетесом, а њену Антологију урбаног песништва и издавача (Б-92) види као парагиму „оног што наш народ зове наопаким“.

Није ту крај, јер песникињи је „ментор“ Чарлс Симић („осредњи амерички списатељ међу хиљадама таквих“), она је добитница националне пензије („после дугог плакања“), а њену пјесму Није никаква, из збирке Пољуби ил’ уби у издању чачанске библиотеке, 2004, („Песникињи су тад удесили награду ДИС“) Јовановић објављује у целини и констатује да – није никаква. Ни уредница поменуте збирке Даница Оташевић није прошла кроз росу, а да се не покваси. Преписка између ње и аутора Бревијара је послужила Јовановићу за текст Ароганција чиновничке свести.

Рекло би се да је ријеч о антифеминисти, али, читајући даље, видимо да није тако. Јер „Откуда Влајчић (члан жирија НИН-ове награде) испаде највећи стручњак за роман?“. Душко Новаковић, истиче М. Д. Ј, најприје хвали, а потом куди демократске промјене „јер му нису решиле егзистенцијални статус“ и добија награду у Зајечару „за катастрофално лошу песмарицуТупан и његов педагог“. Мирославу Максимовићу се замјера на одама „старијим друзима“. Има их још.

Послије 23 записа на 96 страна, већи диоБревијара (125 стр.) дијалог је са Мирком Магарашевићем који започиње руковањем саговорника, при чему „опомињу један другог на част и понос изговорене речи“. Е, ту ће се помно позабавити својим савременицима, те мало и много старијима. О хваљенима у овом тексту ни ријечи, већ о оним другим, а ради поткрепе наше намејере изречене у првој алинеји и ради подстицаја на, евентуалну, полемику за којуБревијар нуди превише изазова. Антологија Вука Крњевића Med resničnostjo in snom,састављана осамдесетих година за словеначко тржиште, а и каснији Крњевић, послужи уДијалогу за Магарашевићеву констатацију да од три ствари (велика обавјештеност о естетским квалитетима пјесничког насљеђа, неумољив лични став и мјера домашне зрелости), антологичар Крњевић посједује „једино календарску легитимацију“, што ће рећи животну времешност. Саговорници су исјекли на фронцле и разговор Михаила Пантића са Видом Огњеновић („Књижевни магазин“ 85-86, 2008): „А тај се богоугодни, титуларно осетљиви разговор завршава патетично ведрим реченицама: „Хвала вам, драга Видо“, и „Хвала и Вама, драги професоре“. Академик Милосав Тешић се уБревијару баш није прославио. Ишло се дотле да се разлог за суноврат „Нолита“ тражи у распродаји Тешићевих Изабраних песама по 50 динара, а коштао је примерак „најмање три евра“ – израчунао је Јовановић, поткрепљујући своју тврдњу да поменути „пише стихове који звече као чегртаљка или дечије ролшуе по турској калдрми“ овим дистисима: „Раколи се мрак у вуни / Кромпир пуца у фуруни“; „Из колибе пршти плева / Лебди шљива врх Ваљева“. На ово, Магарашевић узвраћа: „Пустимо тог тужног песника да се дичи и теши својим уласком у САНУ“, те да „улазак у Академију не може покрити ни забашурити песничку минорност и медиокритетство“.

У Дијалогу двојице пјесника добрано су „поткачени“ Милорад Павић, Драшко Ређеп, Драган Хамовић, Драган Данилов, Гојко Божовић и бројни ини – на неке од ових адреса могу се упутити, рекоше, „најоштрије Гетеове примедбе из 1825. године“. Није заобиђен ни многочлани УКС са неконтролисаним пријемом нових чланова: „Где је много књижевника, ту је мало књижевности“.

Овдје ћемо „за појас задјенути“. Сматрамо да је и ово довољно да се за Бревијар многи заинтересују, и прозвани и непрозвани, и не остану нијеми пред баченом рукавицом. Можда је и то прилика да се разгрне „жабокречина“ на коју указују Јовановић и Магарашевић. А можда, баш због тога, Бревијар остане „незапажен“, намјерно прећутан.

Извор: Штовани Уредниче, Миленко ми се, недавно, јавио с молбом да напишем штогод о његовом Бревијару и пошаљем Вама. Урадих то са задовољством. А Вама желим успјеха на незавидном послу издавања часописа – Бог Вам у помоћи био! Б. Л. 32300 Горњи Милановац, Курсулина 47.

========================

 из једног интервјуа новинара Б. Ломовића, одломак    

….  Каква је ситуација у новинарству у Србији?
– Бројне приватизације медија требало је да нам донесу процват, али нису. Медији, и државни и приватни, постали су власништво тајкуна или политичких странака. Новинари често не знају ко их је купио, месецима раде без плате, узалуд штрајкују…

Постали су колатерална штета транзиције, посебно уколико се не уклапају у идеје власника. Уосталом, Винстон Черчил, и сам у младости новинар, говорио је да је „новинарство најбоља професија на свету уколико се на време напусти“.
Да ли постоји разлика између писаних и електронских медија?
– Електронски медији су, нажалост, преузели публику новинама и то је разумљиво јер је, према статистици, у Србији све више неписмених и полуписмених. Новине су за писменије новинаре и образоване читаоце. Довољно је само једне вечери анализирати ТВ програм и уверити се да је новинарима на телевизији много битнији стајлинг од тога да науче право значење речи и да овладају граматиком српског језика.
Шта мислите о удружењима новинара у Србији и чему она служе?
– У Србији постоје два удружења новинара, УНС и НУНС. Да исто мисле и исто желе, не би била два удружења. Поводом разних догађања, оглашавају се стерилним саопштењима која су неусклађена и остају мртво слово на папиру. Свако удружење има своје политичке симпатије и своје интересе и често служи за ухлебљење неколицине чиновника који живе прилично комфорно.


Какав је однос државе, односно политике према новинарима?

– Или мајчински или маћехински. Они новинари који скидају капу пред странкама и важним функционерима добро су плаћени, остали добијају пацке и боре се да преживе.

Извор: хттп://www.вести-онлине.цом/Вести/Србија/284435/Медији-у-раљама-тајкуна-и-политицара

Advertisements