ČAČKATI sećanja, prebirati uspomene, to je kao opipavati mrak; čovek nikad ne zna šta će iz tog mraka iskrsnuti. Ali svi mi ponešto činimo da prošlost bude prisutna; knjige, filmovi, mnoge grane nauke bave se nestvarnim vremenom koje je jednom bilo stvarno.
Ovako piše Mirko Kovač, poslednji veliki pisac velike, nestale Jugoslavije, u svojoj poslednjoj knjizi, spoju romana i memoara „Vrijeme koje se udaljava“, koju je nedavno objavila hrvatska „Fraktura“, i koja se odnedavno može naći u knjižari „Cepter“.
Svoj književni testament na 600 strana, Kovač je pisao poslednjih nekoliko godina svog života, da bi, kako je naveo Filip David u pogovoru, zaokružio svoj opus, sa posvetom vremenu u kojem je sazrevao kao pisac i posvetama onim ličnostima koje su obeležile njegovu mladost. Knjiga je ostala nedovršena.
Mirko Kovač
– Njegovim odlaskom zatvara se jedna velika priča o neuhvatljivoj, po pravilu traumatičnoj sudbini pisaca koji su, svako na svoj način, pokušavali da se pisanjem odupru preteškom pritisku istorijskog vremena na slovenskom jugu – kaže za Novosti“ profesor Mihajlo Pantić.
Kovač je, po Pantićevim rečima, jedan od najznačajnijih romansijera, pripovedača i filmskih scenarista iz generacije jugoslovenskih pisaca koji su u književnost ušli u sedmoj deceniji prošlog veka.
– Bilo je to doba snažnog zamaha kritičke dimenzije književnog govora koji više nije težio ideološki indukovanoj idealizaciji stvarnosti, već njenom neonaturalističkom ili simboličkom predstavljanju. Kovač se već svojim ranim delima predstavio kao pisac neobično snažne, vertističke, demonične inspiracije, što je ostala ključna odlika njegovog ukupnog, bogatog, raznolikog i razgranatog opusa. U srži Kovačeve književnosti nalazi se siže o „suzama sina razmetnog“, koji posvećuje svet tako što huli na njega. U „Uvodu u drugi život“, tom „romanu koji ne može da se poveže“, Kovač beleži misao: „Mi sanjamo prisutni nevidljivi svet koji nas okružuje.“ Reč je o nekoj vrsti nehotičnog poetičkog gesla jer se knjige Mirka Kovača, upravo kroz hotimičnu raznolikost, mogu posmatrati i kao neka vrsta literarne, protočne veze između racionalnosti i iracionalnosti – kaže Pantić.
U Beogradu je živeo do početka devedesetih, a onda se preselio u Rovinj, novi zavičaj koji je sam izabrao. Kovač će se prvenstveno pamtiti po svojim književnim delima. Raspad morala i opštih vrednosti, demonska svojstva sveta i ljudske duše preispitivao je na fonu „porodičnog rasula“ i svakovrsne degradacije svojih junaka, služeći se često alegorijom i groteskom koje prati odgovarajući sistem pripovednih komentara.
Iza njega ostaju romani „Gubilište“, „Moja sestra Elida“, „Životopis Malvine Trifković“, „Ruganje s dušom“, „Vrata od utrobe“, „Uvod u drugi život“, „Kristalne rešetke“, „Rastresen život“, „Grad u zrcalu“; pripovetke „Rane Luke Meštrevića“ i „Nebeski zaručnici“; zbirke eseja „Evropska trulež“, „Cvetanje mase“; „Knjiga pisama“ koju je objavio sa Filipom Davidom…
Napisao je scenarije za neke od najvažnijih filmova jugoslovenske kinematografije, po kojima je Lordan Zafranović snimio „Okupaciju u 26 slika“, „Pad Italije“ i „Večernja zvona“ (rađen prema motivima romana „Vrata od utrobe“, za koji je dobio NIN-ovu nagradu).
Ostavio je i nedovršen rukopis memoarske knjige „Vrijeme koje se udaljava“, koja je, po njegovim rečima, trebalo da bude drugačija od onoga što je ranije pisao. Želeo je da u ovom delu, kako je jednom prilikom rekao za naš list, ulovi to svoje vreme:
„Naravno kroz sudbine i priče, kroz sve ono što je i mene dotaklo i što sam lično doživeo u onim godinama raspada jedne dugogodišnje zajednice. Nije se raspala samo država, samo neka politička zajednica, nego i porodice, brakovi, ljubavi… Ali, to je samo drugi deo knjige, dok je prvi uglavnom Beograd, šezdesete i sedamdesete godine, ali i vreme pojave Miloševića kada su pucala mnoga prijateljstva, a sklapala se neka nova.“
PRIPADAM ONIMA KOJI ME HOĆENA pitanje čiji je pisac, koje ga je stalno pratilo, Kovač je, za naš list, jednom prilikom rekao: – Ne bih se bavio tim stvarima, pa, na kraju krajeva, nije moje da to određujem. Pripadam onima koji me hoće, a ne patim zbog onih koji me neće. Na jezičkom planu sam štokavac, sve mi varijante odgovaraju. Pišem na hrvatskom, jer živim u Hrvatskoj. U jeziku ne bi trebalo da postoje dogme, ne bi trebalo da isti jezik dovodimo u neke nepremostive granice. Štaviše, moramo s lakoćom prihvatati razlike koje nisu bogzna kako velike.
Mirko Kovač: Užareni komad mračnog sveta | Kultura | Novosti.rs.
Cogito 