Поштовани пријатељу,
Часопис Браничево наставља са деловањем, актуелизовањем одређених тема, представљајући их на особен начин кроз тематске бројеве. Таква пракса ће бити настављена и у уређивачкој политици за 2010. годину.
Овај број је посвећен нашој стварности, нашим илузијама и њиховим симболима, истини, тој помало старинској речи. А да би се до ње стигло, треба проговорити, ослободити се ћутања. Идеје о другој и друкчијој Србији постоје у нашем народу, култури, литератури, нашим надама; имају их многи, писци и философи, социолози, новинари, политичари, професори универзитета, трибуни, привредници, знани и незнани – позивамо вас да изнесете своје идеје. Оне могу итекако бити подстицајне, и као такве, размишљање појединца, оне су добро полазиште за будуће време. Идеје никога нису уништиле.
Да ли је могућа другачија Србија?
Постоје ли данас тзв. књижевне котерије, колико их је и око чега се окупљају? Какав им је домет?
Шта је у ствари наступило као доминантно и официјелно победом револуције у Југославији и Србији? Униформност која је наметана од наметача, која је потрајала сувише дуго и цементирала живот појединца, као и пуноћу истинског стваралачког живота. Ко о томе, данас, јасно и разговетно збори? Зашто се у нашој литератури отеже са процесом превредновања?
Имамо ли данас књижевних часописа у Србији који се издржавају претплатом, а ако их немамо, зашто их немамо? Какви су данас књижевни листови у Србији? Зар Вас не подсећају на комеморативне скупове?
Каква нам је савремена књижевност, и зашто није боља?
Каква нам је дневна штампа, културне рубрике и тзв. повремени културни додаци најтиражнијих дневних листова?
Ко овде уопште има смисла за мисију?
Имамо ли ми уопште књижевну елиту, и ко је представља?
Ваше текстове, у обиму до једног штампарског табака, можете нам послати најкасније до 10. 03. 2010. године, на адресу: Центар за културу Пожаревац (темат Браничева 1-2, 2010.) ул. Јована Шербановића 1. 12000 ПОЖАРЕВАЦ или путем електронске поште на имејл адресу: ebranicevo@nadlanu.com
* * *
ЗАШТО ЈЕ КЊИЖЕВНА НАГРАДА «ГОСПОЂИН ВИР» ЗА 2009. ГОДИНУ ДОДЕЉЕНА ВУКУ ДРАШКОВИЋУ?
(образложење)
Роман «Доктор Арон» написао је писац великог животног, политичког, и списатељског искуства. Можда се он неће допасти потомцима, пријатељима и продуженим рукама, оних које доктор Арон у роману жигоше псовком («комунистичка олош»). Драшковићев роман, занимљиво, лепо исприповедан, има страница које се приближавају амбисима, безданима уметности романа, преко потребним и недостајућим по садашње време и српску књижевност.
Испричан дискретно, роман започиње бегом од самоће доктора Арона, лудницом, а завршава се симболично, сном, и тешким питањима, које савремена српска проза изврдава. Прелистајте поново почетак Мановог Доктора Фаустуса. Ман започиње свој роман као привремену биографију генијалног музичара, и Драшковић је изнашао сличан, добар почетак. Али пре тога је скупио и пронашао грађу, и добар подстицај у пакленим круговима те грађе. Грађе – која – у стварности није ни изблиза расветљена у нашој уметничкој прози на адекватан начин. Више је било покушаја да се расветли агонија и драма тзв. Титоника, али су резултати изостали. Писац је створио лик доктора Арона, који се од осталих специјалиста и лекара у држави разликовао по томе: «Остали специјалисти у држави били су књишки мољци, научене машине без душе» Споредни ликови романа су подређени главном, кога сенче или обасјавају из најнеочекиванијих углова. Доктор Арон, као лик, разликује се од Гетеовог или Мановог Фауста, по томе, што је са богатим психијатријским и другим мистичким искуством стремио оностраном, што је раскидао савез са ђаволом.
Људски је признати да је Вук Драшковић написао уверљив и реалан роман, изузетно убедљив, а то је оно што се тражи од писца и зашта му се мора скинути капа, роман који се неће допасти «дремљивим и острашћеним совама» у земљи у којој живи, а који су навикли на угодност лажи (без обзира ма ко да су они: новинари, критичари, политички неистомишљеници, државни песници, иницијалима потписани аутори и уредници редакцијских коментара, промашени и једноумни људи, разочарани следбеници В. Драшковића, и многи други). Роман «Доктор Арон» су чланови жирија официјелних илити наметачких књижевних награда у овој земљи игнорисали, како већ и приличи једном свету који је писац критиковао на најделотворнији начин.
Драшковић је писао свој најновији роман, не да би ликовао, колико да би олакшао своју патњу. Он није улепшавао истину, коју је дуговао себи, и својим читаоцима. Некоме се то можда неће допасти? Па шта? Зар се књиге пишу да би се неком допадале?
____ Прештампано из књиге есеја, огледа и тумачења пожаревачког песника Александра Лукића: Између митарења чудовишта и уметности будућности, Пожаревац, 2010. (Одломци се прештампавају по избору уредника, пре свега зато што ништа нису изгубили од актуелности и данас…М.Л.
Cogito 