Petar Pijanović: Nema većeg interesa od nacionalnog

IMAJU li Srbi kulturni obrazac, opšteprihvaćeno merilo vrednosti; šta je on bio u proteklom veku; koliko je srpska elita tog vremena koja je utopila srpski kulturni i politički identitet u neodređenu nadnacionalnu ideju, odgovorna za posledice koje još traju, tema je kojom se podrobno bavi profesor Petar Pijanović. Istaknuti književni istoričar, teoretičar i kritičar u studiji „Srpski kulturni krug 1900 – 1918“ (Institut za književnost i Učiteljski fakultet) otvara i istražuje ovaj period srpske kulture, daje sliku naše kulturne elite sa početka prošlog veka (Dučić, Skerlić, Mokranjac, Rakić, Bogdan Popović, Cvijić, Pančić, Milanković, Slobodan Jovanović…) koja je uzdigla srpsku kulturu i naciju u dotad neslućene visine, ali u njih ugradila i klicu programiranog samorazaranja. Sistematičnom slikom o tome kako je građena i razgrađivana kuća srpske kulture od kraja 19. veka do 1918. Pijanović u stvari odgovara i na pitanje: traje li to samorazaranje i danas i ima li nam spasa.

IZBEĆI STIHIJU – ONO što se danas stvara i kako se živi prelazni je obrazac koji je još daleko od poželjnog modela. Naime, posle jakog potresa potrebno je vremena da se sve slegne, učvrste nova merila i sistem vrednosti. Međutim, taj proces ne sme da bude stihijan, već ga treba ozbiljno postaviti i voditi. Tome služe tradicija, porodično vaspitanje, obrazovni sistem, kvalitetni mediji, naučne i kulturne institucije i kreativna kulturna politika. I to ne nama svojstvena stihija nego dobro promišljen sistem koji iz srpskog nasleđa vidi i kritički prihvata nova, moderna iskustva.

* Ideju jugoslovenstva smatrate usudom od koga se nikada nismo oporavili. Šta je za vas najporaznija posledica odricanja od srpske ideje?

– Srpska elita sa početka 20. veka bila je izraz narasle nacionalne energije. Ona je u to preporodno doba dala velike rezultate u nauci i stvaralaštvu, u privrednom i političkom životu. Po tome je njen značaj nemerljiv. Međutim, uz sve to, elita je počela da zanemaruje srpsku ideju, pogrešno verujući da je jugoslavizam u novom veku njena prava alternativa i nacionalni interes. Jugoslovenska misao stvorena je i tumačena najpre u radovima i delovanju srpske inteligencije (J. Skerlić, J. Cvijić, A Belić…), a onda počela da utiče i na politiku. Imala je bitnog udela i u određivanju ciljeva Prvog svetskog rata, sadržanih u Niškoj deklaraciji. Posledica toga je okolnost da je na ogromnim srpskim žrtvama, uz pomoć elite i njene kulturne ideologije, manje stvorena država, a više državni hibrid u koji je utopljena Srbija i njen izvorni istorijski suverenitet. Tokom Velikog rata propuštena je prilika da se suverenitet povrati i stvori država po meri srpskog naroda i njegovih prava. Kad već nije bilo tako, nakon sto godina razni narodi i novostvorene političke nacije na prostoru Jugoslavije stvorili su svoje države, dok Srbija i Srbi još uvek rešavaju svoje nacionalno i državno pitanje. Šta je tu dobro!?

SLOŽEN PERIOD * Pišete nastavak Srpskog kulturnog kruga?
– Da. Privodim kraju period od 1918. do 1950. To je takođe veoma složen period u srpskoj istoriji. Nadam se da ću jednoga dana zaokružiti svoja istraživanja u istoriju srpske kulture 20. veka.

* Može li se danas, sto godina kasnije, aktuelna dilema: Evropa po svaku cenu ili očuvanje nacionalnog i kulturnog identiteta, na neki način porediti sa ovim vremenom?

– Ta dilema je veštačka: nema većeg interesa od nacionalnog interesa. Pritom, treba uvek imati u vidu mudru misao Stojana Novakovića, koji je davno napisao: „Uspeh u politici pripada onima koji umeju da predviđaju i da računaju s izvesnošću po stvarnim strujama koje će imati da nadvladaju u budućnosti.“ Tome bih dodao da treba gledati šta rade drugi, pa i neki narodi u okruženju. Nemam utisak da su Hrvati na putu u Evropu izgubili išta od svog nacionalnog interesa i kulturnog identiteta. Zašto bismo mi drugačije postupali?! Inače, mi smo u Evropi više od hiljadu godina pošto je hrišćanstvo temelj evropskog kulturnog kruga. Ko ne veruje da su Srbi u tom krugu neka pročita „Poslanicu o diplomatskom putu u Srbiju“ koju je još 1298. godine pisao ne pristrasni Srbin nego stranac – Teodor Metohit, najučeniji Vizantinac svoga doba.

ANDRIĆ I PEKIĆ – NEDAVNO je u Institutu za književnost i umetnost održan naučni skup posvećen srpskom kulturnom obrascu. Orijentiri se takođe mogu naći. Ako mene pitate gde bi u književnosti mogli da se traže orijentiri, moj odgovor je – pre svega kod Ive Andrića u prvoj polovini i kod Borislava Pekića u drugoj polovini 20. stoleća. Sa Slobodanom Jovanovićem, u društvenim naukama i u oblasti kulturne istorije, oni su stvorili i danas poželjne vrednosti. Zato zajedno i jesu kulturne ikone minulog veka. Te stvaraoce i kulturne modele koje su oni izgradili treba oživeti i učiniti da budu putokaz u vremenu koje dolazi.

* Jakom ideološkom uticaju u posleratnoj Jugoslaviji nisu podlegli najznačajniji stvaraoci tog vremena. Među njima najpre Andrić?

– Istine radi, Andrić je podlegao manje od drugih, jer je, kao ličnost visoke kulture, znanjem istorije, mudrošću i iskustvom, mogao da predvidi kuda vodi jednoumlje. Ideološki pogrom i promena svesti bili su posle rata toliko jaki i opsesivni da su mnogi čelnici građanske elite postali privrženi novom društvenom poretku, kao što su se neki radikalni ideološki vernici i vođe brže ili sporije osvestili i postali „otpadnici“ i disidenti. Ivo Andrić nije pripadao ni jednima ni drugima; bio je svoj i posvećen svom poslu. Spolja vezan za institucije jugoslovenske države, iznutra je ulazio u srpski jezik, književnost i kulturu postajući neodvojivi deo te celine. Tako je tiho i istrajno gradio i srpski kulturni obrazac.

* Da li su u tom kontekstu značajnija njegova književna dela ili književno-kritička misao?

– Reklo bi se – i jedno i drugo. Naime, između njegovog dela i misli postoji prirodan sklad. To potvrđuju Andrićevi književno-kritički ogledi nastali između dva svetska rata i iz poratnog vremena, posebno tekstovi o Njegošu i Vuku, te pripovetke i romani u kojima je sve vidljivije srpsko stanovište. Ne treba zaboraviti da u jednom od tekstova on ističe da se kobna linija srpske istorije kreće „između klanja i oranja“. Ova figura o srpskom udesu postaće naslov izvrsne, nedavno objavljene studije Milorada Ekmečića. U pripovetkama i romanima, naročito u delu „Na Drini ćuprija“, pripovedačeva misao često je na srpskoj strani. Zanimljivo je da se to dešava u Andrićevim knjigama objavljenim posle Drugog svetskog rata, kada takva misao i srpski obrazac nisu bili na visokoj ceni. Sve pokazuje da su u tome od jednakog značaja i Andrićeve kritičke studije i njegova književna dela.

* Imaju li danas Srbi svoj kulturni model?

– Svaka kulturna zajednica u svim vremenima oblikuje neke modele ili sistem svoje kulture. Problem sa kulturnim obrascem kod Srba vezan je za razne diskontinuitete, što važi i za naše vreme. Posle svih iskušenja koje je naše vreme donelo, stabilizacija prilika u društvu i u kulturnom životu stavlja obrazac na dnevni red. Ratovi iz devedesetih urušili su jugoslovenski kulturni model, odnosno kulturni obrazac građen na vrednostima takozvanog mekog socijalizma. Tek posle toga počinje da zaživljava novi model koji ni danas nije utemeljen kako treba. Uzmite samo današnje stanje. Srpska kultura danas sve više je protokolarna, u suštini kvazievropska i sve manje nacionalna. Jednako, visoka kultura sve više ustupa pred masovnom, potrošačkom i medijskom, rijaliti-šou kulturom koja kreira „vrednosti“ i pogled na svet. Da li se na tome, odnosno na zaboravu našeg nacionalnog nasleđa i pravih građanskih vrednosti, danas može graditi srpski kulturni obrazac!?

* Koliko su srpski intelektualci u ovom vremenu izneverili narod, ostavili ga bez jasnog kulturnog, duhovnog, nacionalnog orijentira?

– Vaše pitanje sadrži komentar i odgovor. Da ne kvarim. Treba možda dodati: postoje pojedinci s dobrim idejama, ali nema dovoljno živih institucija, elana i programa koji bi okupili i sabrali ono misleće i kreativno. Danas, na primer, ne znamo šta čini korpus srpske književnosti i kulture. Na čudan način, to su tabu teme. O njima više govore evropski slavisti, i to nama u prilog, nego naši stručnjaci ili ustanove kojima je obaveza da to rade. Kod drugih naroda, pa i u našem okruženju, to nije tako. Zato kod nas, što je nekad govorio Slobodan Jovanović, danas nema sistemskih pokušaja da se izgradi poželjan kulturni obrazac i da se pomoću kulture i pravih vrednosti traži putokaz u vremenu punom raznih iskušenja.

Petar Pijanović: Nema većeg interesa od nacionalnog | Kultura | Novosti.rs.