ЧИШЋЕЊЕ КОГИТО КЛУБА
бела тукадруз (слика из 2010)
ДЕЈСТВО МЕСЕЧИНЕ НА ЧЛАНА КОГИТО КЛУБА Опет – јасно – као пре много година: први пут. Жалосне врбе, градине, поток (иза јабланова). Друга Мала. Лавежи. Црне прилике о којима се тако мало зна. Црне прилике, што су дошле главе многима. Небески пољубац Венере и Јупитера. Некога сам у сну убеђивао нешто, неко ме је убеђивао у нешто, у оправданост злочина. Ћерка Страве, купус који је почео да се квари… Рат је прво почео у главама, пре земљотреса и пољупца Венере и Јупитера. Самоубилачки порив команданта Црних Прилика. Зли духови ничу као зумбули и варичеле… Ведро небо; лавеж; ветар. Празне стазе и године. Шимшир памти. Степениште напукло, зелено. Од маховине. Мекозубе… Очево ћутање; мирис коприва што се кувају; и ветар. Све се то шири као кругови на води, кругови ратне неурозе. И музика, потмула, с краја села. Вест је кад неког донесу, да сахране. Како је далеко све оно што пре два месеца беше! (Холбрук, Хил, Петрич и Мајорски у Београду.) Сада се с неба полумесец и сателити смеше. Кокошије ноге витла ветар, и облаке. Бомбардери невидљиви небом језде и ракете репова лисичијих, што ретко промаше…
О ЧЕМУ РАЗМИШЉА ЧЛАН КОГИТО КЛУБА?
Размишља о старењу, о боловима у раменима, о замарању тела, док чека да машина испере шарени веш, док се поврће не скува. Његов чукун – деда је умро прерано, још док су му била мала деца, под околностима никада протумаченим. Његов прадеда је настрадао трагично у најбољим годинама. Његов деда је умро од болести срца у шесдесет и трећој. Његов отац је последњи срчани удар преживео у седамдесет и четвртој… Једино је његов прадеда по мајци доживео стотинак година… Био је нерођен, или врло мали да бих понеке од њих боље упознао… Чини му се да треба да уради и заврши толико тога и да је тек на половини пута у четрдесет и деветој… Они су живели у свету који је имао патину, чак и кад се чини да је био храпав, нерезбарен.
СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ БЕЛАТУКАДРУЗА
Педесет и три године је тражио псеудоним који би га читавог обухватио, њега, Белатукадруза, све оно што хоће и све оно што може. Чак и немогуће. Досадило му је име које су дали кумови, или укућани, као надимак који су му прилепили вршњаци… …Његове су мисли и помисли тужне. Не усуђује се да забележи све. Тамо, у кухињи нешто капље; тако и у њему из неке покварене славине непрестано цури. Старост је… Когито клуб. – Где је његов живот? Јуче му се чинило да тек треба да дође; малопре да је прошао, или да га живим сада, сутра, прекосутра, ишчекујући некакав концерт, не птичији, не славуја, не. Концерт препариране чешљугарке? … Омашке имају свој невидљиви извор. Много тога је у њему залеђено и у сенци. И сам је у сенци. Ни додирнуо није помисли које су му се ројиле у глави чим је устао…
МАГИЈА БЕЛА ТУКАДРУЗОВИХ ПОСЕДА
Од како зна за себе био је нервозан због лутрије, због добитака, и због немогућег покушаја укрупњавања поседа. Сада се променило нешто: прошета спрудом, кроз прашуму, нађе белутак и стави га на сто. Увуче се у белутак. То је врло једноставно. Па ипак, требало му је четрдесет година покушавања да се увуче у белутак као у малу пећину. Све док није открио заобилазни начин. Пек, река коју је затекао испод првог моста… ….Права река?Златна?Митска? Она с којом је сједињен давно, можда и пре рођења? Река која му није дозвољавала да погледа неку девојку, жену, јабуку, јасмин…
ЕПИЛОГ : ЧИШЋЕЊЕ КОГИТО КЛУБА
Привео сам крају чишћење дечијих соба. Нашао сам многе лешеве минулих година. Не једном ми је долазило да заплачем. Фиоке су биле затрпане сметовима, кроз које сам се пробијао лопатом и метлом. Чистећи дечије собе, почео сам да чистим и себе изнутра. Долазило ми је да заплачем…Ниједан грех неће остати непознат Оку Свевидећем. Знам то, а ипак… маме ме гузови мадона – анђела. Туширањем се човек не може спрати изнутра. У срцу увек чучи наследник најстаријег греха. Чучи као мајмун. Дрема. И чека прилику. Искушења су плодан терен за грехове… * Син и Отац су повезани нераскидивим нитима. Не само истом крвном групом. Патњом. Телефонирао сам пријатељу у унутрашњост, покушавајући да га охрабрим… Више ме (хвала Богу и аналгину!) не боли глава. Инвентар полувековне администрације почела је нападати влага. Писма. Стара. Црвеним воском запечаћена. Могу да почнем да палим све своје белешке. Пролеће је на помолу. Само ће ме пламен кроз све то водити за уво; не Шекспир, ни Тургењев, ни Меша Селимовић. Ни Бодлер. Ни стихови које сам сам написао као двадесетједногодишњак (нити сам имао довољно онда искуства, ни знања!) Не помажем влаги, пропадању, већ преображавању. Пламену. Бога у мојој младости нису свакодневно разапињали само у Гареву, Мишљеновцу, Хомољу, Звижду; разапињали су га свуда : амбициозни, дилетанти, скоројевићи, непозвани, неверујући. Разапињали су га сви које знам ( од својте до …) Највише су га разапињали силни овог света. Јуда је издао Христа; затим су кроз векове дошли милиони подражавалаца Јуде. (Најбољи пријатељи из младости издају; зар су онда најбољи?) Штета што ме никада није обузео порив да пишем мемоаре или исповест.
(Из рукописа књиге Зашто КОГИТО КЛУБ ?)
Cogito 