Ознаке

александар лукић (у српској народној ношњи) слика из паније. фотодокументација заветина, 2012

александар лукић (у српској народној ношњи) слика из шпаније. фотодокументација заветина, 2012

Сакривени за чворовима шумског дрвећа,

насади губарових јаја. У руци носим

алуминијумску кашику, и емајлирано лонче.

Читава школа, мој четврти разред

организовано наступа у сакупљању

губарових јаја.

Кашике стружу са коре дрвета

мале насеобине јаја.

Као да захватамо из чиније сутлијаш,

кашике пресипамо у лимено лонче, а потом

јајашца заврше у огњу логорске ватре.

Несрећна јајашца пуцкетају

поспешујући пламен. Јадна јајашца ситна,

једва да су херпес са дечакове усне.

Строга учитељица – вергл  васпитног система

из душе своје вере – након револуције командује.

Када се посао окончао, наставни кадар

се стиснуо уз јагњеће печење натакнуто на ражањ.

Пљувачка им је већ из устију избијала по ивици усана.

Чекали су гозбу ин виво, у природи окупљени око

руменог печења, седећи на трави.

Наша учитељица је за неким буквиком возила бицикл

са подигнутим ногама у ваздух, притиснута обнаженим телом

наставника физике.

Ватра је тињала лагано, а ја сам свој лонче

са губаровим јајашцима просуо по жару.

Та музика пуцкетања ситних јаја,

мени је представљала добру грађу

за једну велику наступајућу књижевност.

Advertisements