Бела Тукадруз (снимљено у новембру 2013. године. фотодокументација Заветина)
СТАЛНО ОДНЕКУД НАВИРЕ ПРАШИНА ЂУБРЕ.ПЛАВО ЗЛАТО
Ех, ја нисам знао да сам богаташ и власник корита пресахле шумске реке пуног драгог камења, плавог злата, шљунка непознатих мистерија, и светлости коју још нико опеваo није!
…Списак имена оних од којих сам очекивао да сарађују у … (Илузије) Ужасна генерација, ужасни људи (чак и они за које сам сматрао да су ми врло блиски). Изгубљени…
Године су почеле да личе једна на другу…Немиле породичне сцене…Визија. Каква визија? Надувани песник, На Зеленом венцу. У поређењу са продавцима, тј. новим шпекулантима, он чак делује безбојно…Пол Клодел ДРУГА ОДА ДУХ И ВОДА (… Јер сам слободан! шта ме се тичу ваше свирепе нагодбе? јер сам ја барем слободан! јер сам нашао! јер сам ја барем напољу. // Јер више немам место са створеним стварима, свој удео имам са оним што их ствара течан и похотан дух! // Риљају ли море? ђубрите ли га гао леју грашка?… итд.)
Стално однекуд навире прашина, ђубре.
КЊИЖЕВНА КРИТИКА
Зашто српски књижевници, који знају Истину, пре свега истину о погубности нихилизма и анархизма, као логичном завршеткуевропске културе, нису проговорили о томе?
Да ли има и једног српског књижевника друге половине ХХ века који живи истинским Богочовечанским прогресом?
Да ли их има у великом свету?
Већини књижевника није било стало да се ослободе греха и смрти и стицања осећања бесмртности, јер су били оковани греховима и кумирима.
Мрачна сила их је отупљивала и спарушивала је у њима осећање бесмртности, те они осећањем ни мишљу нису досезали Бога
живог и истинитог. Такви људи су осакаћени, туђе играчке, арлекини…
(одломак из библиофилског издања књиге „Нечиста Србија“)
БЕШТИЈЕ
Да, могу замислити ову ноћ, поноћ,
кад устану нечисти духови усред врења
вина и крви, када у мраку подрума
проходају мачјим ходом – привиђења.
Лепе, интелигентне, бескрупулозне
не рађају копилад, већ – несрећу.
Разврат је бољка кварне душе,
која свуд’ тражи сласт још већу.
Грех дубљи, срозавање у понор
до дна, потпуно. Привиђа ми се то што ће
кроз који час превазићи лудило.
Бештија резонује: Па, шта? Он ме хоће!
Тако почиње Роман града као бунило
(Грех је привлачан, као забрањено воће. )
_______ из једног новог рукописа Беле Тукадруза
Cogito 