Стуб

Из најновије књиге песама Владимира Јагличића

=========================================

шта видим кроз прозор моје собе у мишљеновцу?

Доња Градина

Не може то да се схвати; јер вид само поплоча
зид у сећању – не може више да се прескочи.
Цркве над лобањама. Ми смо њихове очи.
Ветар по реци, ноћу, проноси нечији очај.
Лед је газ да убице лакше зајазе обалу.
Ноћ је одело злости, и то је сва вештина
прерушавања коју никад не позна већина
пре но што је доживи као последњу шалу.
Видесмо цркву нову, облика слова U –
у њој се служи богу који је се одреко.
Можеш ли мирно тећи до недогледа, реко,
на овом страшном тлу?
Кад два времена сродна прозорљиво сјединиш
тобом, уместо воде, потече крв невиних.

* * *

Другом свецу можда се молите,
ал језик сте којим говорите.

Од Страхиње па до Влах Алије
Бог је један, не знам ни да ли је.

Једна вила шкрто се смешила:
стих Скендеров и прича Мешина,

провалија испод два борића,
задављена два брата Морића,

недођија паклена и жарка
куд терају мога сина Марка.

Кад кретоше војске да се требе,
ви у слепак, на дубину себе.

Шапће Босном у јези окружје:
не дижите на себе оружје.

Не на душу преклане вратове,
башчаршијске кићене сватове,

да се Дрина не наноси глава
кад надође, мутна и крвава.

Спомен са путовања Крајином

Кад стигох у Козлине
зид урушен згроми ме;
лепота је страшна
у корову башта:
празна кућо, здоми ме!

Од таина обредна
остају ли мрвице?
ко заштита последња
нека ничу црквице:
мртво семе будиће.
За семеном људи ће.
Врело

Милану Дашићу

На врелу је Сане само шум на своме,
још векују стене, а ко да се ломе.

Сва се гора глуха у том шуму чује –
стоји а ко да се у воду сручује.

Извор чист и питак са каменом срасто –
ту ћеш кликтајима налити кљун, ласто!

Полусвесна, као корак којим одо,
ту ћеш се порекла досетити, водо.

Ево где ћеш овом народу дотећи
и све жуборима о опстанку рећи.

Црквице на брегу, скупљај паству. Ту ће
бескућни, уз шумор реке, да се скуће.

Гранчице над водом, с дроњама нам коже –
шири међу шта се губити не може.

оваквог једног дана – поглед из лакомице (пек) према цркви мишљеновачкој на хоризонту). фотодокументација „заветине“, 2013.

Спаљена земља

1

Главица дечја на прозору,
мусава, дечја. Течна слина
цурка низ бразде две, над усном.
Још мало, сутон. У дворишту
живина тражи више притке
и раколе пред сан пилићи.

Дете сад гледа свет пред сан,
дрвеће шуми горовито,
пас је на ланцу нервозан.
И прве капи пред олују
падају на тле, жедно воде.

Отац затвара на веранди
врата. И ветар, на појати.
Крца катанац, даске шкрипе
по шавовима, над празнином.
Дете рогачи очи. Стубок
витла над сваком летвом с плота
ко над главицом рука мајке:
Подиже дете, преко груди
и под гузу га ухвативши,
затим завесом свет заклања
и односи га у мир кућни
прислоњеног уз тешке дојке
да матерње му каже речи,
најбираније, најнежније,
јединих речи звук пред сан.
Тако ноћ прође, да је дан.
Проћи ће ноћ. И биће дан.

2

Кроз наш крај је рекла текла,
све говори ништа рекла,
тако бостан, тако вреже,
кромпири што мртви леже,
трава кад се тајно врцка,
шум њен пренет у шум срца.

Кроз наш крај је река текла
без почетка, без порекла,
са именом пуним капи –
плава нит на школској мапи.
Текла река, над њом тица
кришом небо не дотица.

Текла река из планине,
из дубине, из давнине,
из шумице где смо лети
секли дрва за понети,
да презиме дуге зиме
наша кућа, наше име.

Тече ко у жили сок,
не можеш да вратиш ток,
кличе као да је жива
преко црних плодних њива,
све се чини сад ће рећи
зашто мисли довек тећи.

Ноћу с неба, са бездана,
допуни се, сва, звездама,
ко шумарак глогињама,
као лице богињама,
и трепери, и трепери,
небом земљу мери, мери.

Наљућена, каткад, кишом
из корита крене кришом,
преко баште, у двориште:
ко да људску жртву иште,
ван себе се гладно шири.
Зна тек сунце да је смири.

Дуго, даске, дебла, ваља,
мост однесе и газ каља,
али лети, кад се сузи,
за брчкање ногу служи,
док под земљом ток јој сморен
храни, храни, корен, корен.

Текла река тока строга,
поста рука, поста нога,
дуго, дуго, усред нас
слушамо њен мудри глас:
закон други не познаје
и пролази и остаје.

3

Стазама овим скитао је сам Краљевићу Марко
(кад пусте га из пећине где је уснуо, љут);
и ломи криве сабље узвитлане над мраком,
док љушках се на сену – кад кола ломе пут.

И ишли смо на гробље, за михољдан и славе,
остављали понуда на крстачама златним,
враћали се орнији, мање погнуте главе –
и тад научих да ћу, једном, ту, да се вратим.

И питао сам деду, деда шта је то смрт,
а деда, уз осмех, руком, скоро презриво, маше –
и схватих – то је само мало тамнији врт
где у мраку не видиш јабуку, попут наше.

И славили смо славе, палили свеће, да паке,
и рођендане славили, моје и моје сестрице.
Звезде су таквих ноћи, златне, мрешне и лаке,
одиста небеснице.

А телевизор, исто: пуцњи, у крви људи,
и исти програм, дуго, месецима се врти:
заћуте укућани, као да нам се суди,
и ја разумех: има и страшније од смрти.

4

Ја сам читао књигу. Књига, од нобеловца.
„Лондон је тако леп. Бла, бла…“
Из обора у прозор гледа блажена овца.
Лије. Као из кабла.

Лондон је леп. А овде – цркве спаљене већ.
Овде налазе лешеве крај путева, у влази.
Нашим су одласцима забеласали трази.
И ваздух неће чути, ускоро, српску реч.

Касетна: споља огањ, изнутра канцер пржи.
Пипцима обруч стеже сторуки морски полип.
Залуд по ратиштима опела држи
распамећени митрополит.

5

Преко ноћи пренулим,
дотежа нам тег.
Сутрадан смо кренули
на север, у збег.

Ваља живот изнети
до следеће постаје,
замећући људски траг
случајношћу пуком.

Деду нећу видети,
он у кући остаје.
Кад му дође смрт на праг –
молим ти се, Боже драг –
нек одмахне руком.

6

У сеобе поново,
ко да век нас прокле:
збогом, српско Косово,
збогом, ко зна докле.

Ту где вир је прско
мојом дечјом ногом,
збогом, старо српско,
и детињство, збогом.

Где се деда грбио
да засади бостан,
збогом, стара Србијо,
што без Срба оста.

7

Увир ли је спомен ли
да се кажа домашта?
Просипа се по мени,
као да се опрашта.

Ушушкани предели,
уздрхтале равнице,
остављени, вреде ли
невидљиве границе?

Двориште је цветало
зумбулима, ружама,
и са нама кретало
заливено сузама

Ово земље мало је
што је с нама израсло
кад у огањ стало је
све што икад имасмо.

Гори кућа, стаја, стрн,
ка баштици пречица,
гори ваздух, густ и црн,
гори наша речица.

Задимљени застори,
ноћ нас је окумила:
конвоји и трактори
по узаним друмима.

Као у свет прозори
(где смрт пир је почела),
остали су гробови
дедова и очева.

Обузело нечисто,
да искаже чисту моћ,
јадно моје детињство,
старило за једну ноћ.

8

Повлачи се војска наша
и оставља нејач.
Путем, дрско, опонаша
не-очај и не-плач
(то мало поноса
са душом из носа).
Аплаузи, успут. Куда?
Док за нама друм врлуда,
невидљиви терач.
Ко то тргом тапше?
Ко још има кућу.
(Да му буде лакше.
А ми – по беспућу.)
Крца, ко калауз:
у смрт, уз аплауз.

Тенкови и шклопоције,
бежанија. И то ти је.
Уз ракију заборавку
(душа му је плакала) –
војник, сам, у јарку,
крије главу шакама.

Ми, уз војску. Моја глава
под ћилимом вири:
дом сред приколице.
Друме страва шири.
Свуд се шири страва.
Чува древна права
тек мир иконице,
смотане у ћебе.
Али срце – зебе.

9

Сад сам у отиску
прста: да ме сведу.
Воде ме на списку
и стојим у реду.

Сад сам глас у хору
несталих времена.
Сад сам у говору
министра кретена.

Сад, брат сам са сеном,
изједначен с плевом,
у пети гвозденој,
жигу Радојевом.

Препуштен, без Бога ми
(под бетоном трава) –
злурадости погани
и секташких права.

Ком ли сам недостао,
онда ко извештај.
Свет је овај постао
привремени смештај.

Да дозовеш румен и
срушиш тог што издаде,
расти, траво, у мени,
у предачке ливаде.

Стазицама родним
обрасти наш слом
за најтежи подвиг:
ући у свој дом,
бити свој на свом.

1999.

_________

Белешка о писцу : Владимир Јагличић рођен је 4. новембра 1961. године у Крагујевцу, а одрастао у селу Горња Сабанта, у учитељској породици. Гимназију и правни факултет завршио је у Крагујевцу. Објавио је десетак збирки песама (једну двојезично, на руском и српском, у Москви, 2006. године), три романа, мноштво прича, огледа и рецензија. Преводи са руског, енглеског и француског језика. Живи у Крагујевцу.