сито и решето

избор из књижевне критике

____________________________

слике из мишљеновца, лето 2013, фотодокументација заветина

слике из мишљеновца, лето 2013, фотодокументација заветина

Мирослављев  е в а н  г е л и с т а р  или Ујкин дом

            Садржај Ујкиног дома у неком свом рашчитавању доживљавамо као поетски опис настанка једне књиге. Плени извесна елеганција и једиство интересовања и тона. Могли бисмо рећи да плени извесна минуциозност, нарочито у еротским, сексуалним пасажима. Све то има извесну светост која је остварена и религиозношћу главног јунака, и тајним писањем, па и, да кажемо, неком врстом тезаурирања (стављања свете књиге у црквену ризницу). Наравно, овде је у питању тајни рукопис Боре Мишљеновића који налази његов сестрић Сенковић на, рецимо, светом месту, на тавану ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ…

Рукопис је изнет на поклоњење…

Дакле – неки дах богослужбене књиге, тајне… Са тајним порукама…

У књизи као да постоји нека атмосфера монашења, замонашења, повлачења из световног у монашки живот – у село, у Велику магазу… У „дубоку старост доћи у свето место и примити монашки постриг и у миру се упокојити међу зидинама ове славне задужбине“. Ето, некако се намеће сасвим спонтано – извесни наш доживљај читања, – сенке сенки доживљаја књиге Ујкин дом. Увеличати нешто да би се боље видело није грех.

Упркос одмереном гневу и суровим сликама друштвене стварности магичне реалности, реалне фантастике – Ујкин дом озрачује, читаоца, дакле, и неком свет(л)ошћу…. Романтизмом, метафизиком која сенчи голицавом загонетком људско постојање, и која је нужна и најортодокснијим категоријама мисаоних система. Мистично осећање : извесни делови романа Лукићевог  су као апсолутна музика и најпрофанијем предмету дају неки метафизички смисао заумља, загонетку есхатолошку, телеолошку. Остају сенке хришћанско-православног-паганског молитеља; сенке у, изразимо се ликовно, у позађу књиге Ујкин дом; књиге која је својеврсно извориште лепоте, како се то каже, Речи-светлости.

И мото је огласио  занимљиву књигу

За ову књигу, за овај роман Мирослава Лукића, све се може рећи, али се не може рећи да није интересантна. Чак и без читања, она је занимљива. Својим типим слова, целинама, она визуелно остварује јединство интересовања. Књига има и велика слова и курзив, и стих, и прозу, и фотос… Читава поља орања ћириличног, тог „најлепшег писма на свету“ (Вознесенски). Све је то у извесној естетској интеракцији, метатексту (и ликовном метатексту) и интертекстуалности.

То јединство (интересовања) које негују раније епохе, а нарочито класицизам, постмодерна, а наша посебно, као да у некој „дубокоумности“ око „антикомунизма“ и некаквог „националног бића“ „небеског народа“ занемарује.

Једиство тона… Лукићева књига има неку специфичну јединственост нејединства тона. Лукићева књига је лишена постмодернистичких гњаважа, сателитских књижевности, форме првог лица, митског, фантастике.., клишираних специјално-ратовских тобожњих борби против „тоталитарних режима“, „власти“. Лишена је лажног књишког хуманизма, коњуктурног, превртљивог; онаквог хуманизма какве опевају моје књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешка богиња (Наша Велика мајка), У тами знака 2 и друге.

У пролошком делу Лукић пролама дух-душу свог причања са цитатом из Хронике Чеслава Милоша. Налет духа реално-метафизичког: „постојање… нешто што већ спада у јесте“. Ту је и синтагма „из-вештаченог свеколике уметности“. Ту је и „размишљање само по себи“. „Неуништива вера  у другу димензију протеклог времена“ итд, итд.

Дакле – заиста је Лукић мотоом (из Хронике Чеслава Милоша) зуцнуо да ће реално-метафизички мислити, осећати, говорити… Мада ја о времену и другачије мислим и говорим у својим књигама ( ПОЕТИКА ДРЕВНОГ И МОДЕРНОГ 2, Београд, 1992 – оглед о времену);  за поштовање је овај и овакав мото за роман који нема претенциозни наслов, већ једноставан и сигурно прави „монограм садржине“ – Ујкин дом.

Лукић није писац из „друге руке“

Одмах рецимо да Лукић није тривијалан писац. Није припадник такозване књижевности из друге руке. Писац утицаја… Не, аутор Ујкиног дома не спада у представнике ерудитне књижевности; страни су му видови модерног маниризма…

Тиме нисам рекао да је атипични писац. Већ знамо ко су атипични писци – носиоци епоха.

Лукић своју муку која има значење и значај општег пројектује у своја дела. „Ја сам колективно биће“ (Гете за себе). Лукић има доста од „колективног бића“ и у вертикали, и у хоризонтали…

Лукић је писац муке и патње, без ачења, без скривене или нескривене жеље да буде дубокоуман, да засени…

Као  дукати – од златних крљушти је његово наизглед фактографско бележење. Чак и оно је високо поетично. Но, то је техника – остварење поетичности и дубине сувим фактима. …Густиш факата је поетичност своје врсте.

У вечерњој школи за основно образовање одраслих учио сам ђаке, и мислим да сам их научио, да се књижевност и уметност не развијају, за разлику од науке и технике и да нема конзервативности у уметности. Где и када доминирају, па и теоријски, они који убеђују о „развитку књижевности“, о томе шта је конзервативно у уметности? ——————————–

______________ Миодраг Мркић:АВЕТИЊСКА МЕТАФИЗИКА  РОМАНА – ЕСЕЈА.   ОГЛЕД  О РОМАНУ УЈКИН ДОМ  МИРОСЛАВА ЛУКИЋА (одломак из првог издања књ )

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s